Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Градитељство 16. и 17. век  
 
 
  

Архитектура и градитељство XVI и XVII векa

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

16.-17.век

 

Током XVI и XVII века, највећи напор улаган је у одржавање манастирских грађевина, у њихову доградњу и подизање нових здања, што је захтевало и најобимнија средства. Радови су се због тога обављали постепено; размаци између њих били су већи у XVI него у XVII или XVIII веку, што је зависило од могућности Хиландараца, али и од наклоности Турака. Читав низ натписа по фасадама, уклесаних на каменим плочама или изведених у опеци, даје податке о залагању самог манастира, његових игумана или истакнутих монаха, па и угледних црквених достојанственика из Србије, при изградњи манастирских конака, параклиса и келија. Већина здања, у складу с турским законима, била је подигнута на старијим грађевинама или средњовековним темељима.

Први већи подухват одиграо се ван хиландарских зидина, у гори изнад Кареје, кад је устројена манастирска келија Моливоклисија или, како је Срби зову, Оловна ћелија. Двојица богатих људи, од којих је један у калуђерству добио име Макарије, а други се звао Дмитар и није извесно да је био монах, изградили су ту и живописали 1541 (или 1536) године малу цркву Успења Богородице. Обојица су били из познатог рударског средишта на Косову, Јањева, изнад манастира Грачанице, које је у време Турака наставило производњу, а српској култури дало неколико значајних људи. Црква је малих размера, триконхосног сажетог плана, с једном куполом, а посебним травејима у олтару и на западној страни, засвођена полуобличастим сводовима. Изидана је на византијски начин каменом и опеком, а по схватању простора и плану, у њој су се поновили облици атонских црквица из средњега века.

Сва остала изградња у XVI и XVII веку била је усредсређена на манастир. Судећи по натпису, најстарија је она грађевина што се налази северозападно од главне цркве на којој је параклис Светог Димитрија. Подигнута је 1558. године, одмах после обнове Пећке патријаршије, заслугом игумана Генадија. Четрдесет година касније, 1598, Хиландарци су на северном делу манастирског комплекса, између параклиса Светог Арханђела и зграда што сачињавају целину око данашњег главног улаза у манастир, изградили веома велик конак, с приземљем и два спрата. Био је то, у ствари, трећи кључни захват после Немањиног и Милутиновог, којим је проширена манастирска целина, а тиме измењен и његов општи изглед. На неправилни четвороугаони облик средњовековног манастира додат је сада, са северне стране, троугаони део који је знатно увећао површину манастира. Томе је претходило рушење читавог северног крила конака из средњег века. Нови склоп грађевина око улаза издизан је постепено; био је, углавном, завршен пре 1603. године, када су постављена тешка дрвена двокрилна врата, окована гвожђем са спољашње  стране. Као у стара античка времена, између спољашњих и унутрашњих врата остављен је један празан четвртаст простор погодан за одбрану, уколико би непријатељ продро кроз спољну капију. Када је улазни део био завршен, игуман Филимон је испред манастира изградио 1634. улазни трем, који се једном страном ослањао на зидове око капије. Био је отворен луковима са три стране и служио је за одлагање ствари и одмор ходочасника пре ношто ће ступити у манастирско двориште. Доградње и оправке у XVII веку следиле су једна за другом. Најпре је, око 1620. године, поправљена стара трпезарија: измењени су горњи делови зидова и извршено је ново покривање. У исто време, некако, подигнута је и капела св. Трифуна, у економском дворишту, испред улаза у манастир, а на спрату, у североисточном крилу, оспособљен је параклис посвећен Четрдесеторици мученика. Затим је, 1640. године, за игумана Теодосија, северно од параклиса Светог Димитрија, на старим остацима, изграђен четвороспратни конак. Теодосије је био један од истакнутих приложника у Хиландару.  Он се, како натпис говори, заложио да се подигне једно здање источно од цркве, које улази у састав манастирске болнице. Подруми, приземља и спрат изграђени су за његовог игуманства, 1646. године. И када више није вршио дужност игумана, већ проигумана, сам је уложио средства да се 1652, обнови игуменарија у западном крилу манастира, између трпезарије и параклиса Светог Димитрија. Теодосијево име тиме се трајно везало за историју Хиландара. У то доба је, вероватно, подигнут двоспратни конак између болнице и пирга Светог Ђорђа.

После Теодосија о градитељству је бринуо јеромонах Виктор, дугогодишњи игуман и проигуман манастира, који је умео да приволи не само хиландарску братију него и црквене достојанственике у земљи, као и имућније људе, да прилозима подрже манастирска прегнућа. Његово име је уз Теодосијево на плочи која бележи обнову игуменарије; он је 1664. године саградио, вероватно откупивши ктиторско право од саборног старца хаџи Петронија, а 1667. године живописао параклис светог Николе, на спрату изнад главног улаза; учинио је то уз помоћ лаика из земље, Милинка, Ане, Ивана, Јоване, Кате и Радоша; њихова су имена уклесана у плочу, узидану у проскомидији ове цркве, како би се, заједно са Викторовим, помињала ради спасења душе. Најзад, 1670/71. године, када је преуређивана капела Светог Георгија на истоименом пиргу, за шта је уложио средства херцеговачки митрополит Василије, проигуман Виктор се трудио да се радови што боље обаве.

Још и данас се памти и с поштовањем говори о тројици браће, Никанору, Георгију и Симеону, који су обновили манастир у последњим деценијама XVII века. Они су уложили озбиљне напоре и лична средства у изградњу и опремање неопходним књигама и иконама својих задужбина или оних параклиса које су оспособили. Георгије је дуго био игуман, Симеон такође игуман и проигуман, а Никанор духовник Хиландара. Њихова делатност била је, пре свега, посвећена обнови старих средњовековних здања, а тек потом изградњи нових. Они су главну цркву покрили оловом, које још и данас стоји. Никанор је "испросио новац" од београдског митрополита Симеона, па је надограђен пирг Светог Саве и на њему мали храм Јована Претече живописан 1682. године. Браћа су заједно, нешто пре 1685. године, саградила цркву и келије на Спасовој Води, изнад Хиландара. Цркву су живописали и снабдели иконама и књигама, обезбедили су воду и посадили виноград. Снабдевање манастира водом одувек је задавало бригу. Никанор је успео да за то добије средства од "великог духовника Висариона, протосинђела патријарха српскога Максима", па је јужно од цркве 1682. Подигнута цистерна са лепим тремом, "и бист вода красна ва потребу манастиру". Ваљда у исто време када је решаван довод воде, испред манастира је изграђена нова перионица. Проигуман Симеон је "испросио" од темишварског владике Михаила "иконостас седевли", који је сместио у неки од хиландарских параклиса. Исти Михаило је помогао Симеону да обнови хиландарску келију Светог Николе на Хухли у Кареји. Симеон се, иначе, врло много бавио сакупљањем, преписивањем и повезивањем књига, а Никанор је био сабирач и откупљивач књига у Светој Гори, све у корист Хиландара. Сви хиландарски параклиси изграђени или преправљени у XVI и XVII веку малих су размера и већином имају исти план, сажети уписани крст с наосом и једним травејом за олтарски простор (Свети Димитрије, Свети Никола, Свети Георгије, Свети Јован Претеча, Света Тројица на Спасовој Води, Свети Трифун). Осим Светог Георгија и Светог Трифуна (обнављан у XVIII веку) који имају кубета, и Светог Димитрија који је засвођен крстастим сводом, три остала параклиса наткриљују слепе калоте, а олтар полуобличасти свод. Сви су без припрате, изузев Светог Георгија, док Свети Јован Претеча има отворен трем. Једино параклис Четрдесеторице мученика одступа од уобичајеног плана: то је правоугаона просторија с дрвеном таваницом. Изграђени су на различите начине: ломљеним каменом или тесаником и опеком.

Манастирски конаци овога времена скоро да су једнаки по својој конструкцији. Фасаде су им хоризонтално подељене на спратове, а на сваком спрату, дуж фасаде, простире се ходник отворен према дворишту полукружним луковима које носе ступци. Из ходника се улазило у монашке келије или друге просторије. Фасаде су изидане врло пажљиво, на византијски начин, смењивањем редова камена и опеке. Између спратова теку украсни венци од опеке и малтера. И троугаона поља, која се образују између лукова, попуњена су различитим шарама од опеке утопљене у малтер, а понегде су на тим местима постављене и керамичке посуде, исликане и глеђосане.

Скоро сви манастири у Светој Гори који су били у прилици да граде у XVI и XVII веку имају истоветно решене конаке. У ствари, у турско доба одржали су се облици византијских зграда из средњега века. Исти занат примењен је и приликом подизања киоска, какви су били они над бунаром, над цистерном или на манастирској капији.

Светогорско градитељство у XVI и XVII веку, па и хиландарско, није било склоно променама. Оно се упорно држало византијске традиције како у избору планова тако и у начину зидања. Само је понекад долазило до продора исламских схватања: јавио би се неки преломљен, типично источњачки лук или би на фасадама била употребљена керамика пореклом из чувених малоазијских радионица. Тек ће XVIII век прихватити новине под утицајем западњачког барока; у градитељству ће се јавити таква решења у којима ће бити испреплетено домаће предање у зидању са западњачким облицима. Тако ће се родити нови стил познат под именом оријенталног барока.

(дб)

 

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev