Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Иконопис Богородица Тројеручица  
 
 
  

Икона Пресвете Богородице „Тројеручице”

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

English

 

 

Икона Богородица Тројеручица је најпоштованија икона у Срба, једна од најпоштованијих у целокупном хришћанском и православном свету и најпоштованија у Хиландару.  Дар Божји.

Ова света икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа - муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата.

Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру, свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу где говори му да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно исцељени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. Икона је од тада добила име„Тројеручица”, будући да је свети Јован додао трећу, сребрну руку.

После овог чудесног исцелења, свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.

Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета „Тројеручица”. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала „Млекопитатељница”. Знајући за наведена пророштва светог Саве, свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу „Тројеручицу”, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице „Млекопитатељнице”.

После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места.

Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах светом Сави дадоше игумански штап, икону „Млекопитатељницу” и „Тројеручицу”. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору. У две келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља игумански штап и икону „Млекопитатељнице”.

Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице „Млекопитатељнице” је, пак, оставио у келију светог Саве Освећеног, где је постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија. Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница (типикарница светог Саве). У испосници се држи посебан типик који је поставио свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље. У испосници до данас постоји икона „Млекопитатељнице”, постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово место, што је јединствен случај у целом Православљу.

Богородичину икону „Тројеручицу” свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак „Тројеручице” у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219) и одлази са Свете Горе. „Тројеручица” остаје у Хиландару до 1347., дакле 100 и више година после престављања светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону „Тројеручице”. На тај начин Богородица „Тројеручица” одлази у Србију.

До краја XIV века икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постаје мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу „Тројеручицу” су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом „Тројеручице” од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је „Тројеручица” торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару саборне цркве Манастира Хиландара. Тосе догодило почетком XV века.

Много касније, вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет, били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једног вечерња јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором Игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

Тако је, дакле, Пресвета Богородица „Тројеручица” прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова „икона Заштитница”. Сви монаси који се налазе под њеним „игуманством” прихватају је као своју Мајку, Заштитницу и Утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.

Икона „Тројеручице” је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених других каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м. висина и 91 цм. ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона светог Николаја. Сваке године дванаестог (двадесет петог) јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице „Тројеручице”

Чуда од иконе Пресвете Богородице „Тројеручице”:

Прво, свакако, чудо Пресвете „Тројеручице” је, као што је познато, исцељење руке светог Јована Дамаскина. Од тога чуда долази и њен назив „Тројеручица”.

Међутим од времена светог Јована (VIII век) до данашњих дана икона „Тројеручица” чудодејствује на разне начине, колико у самом Манастиру Хиландару, толико и изван њега, по свим православним крајевима. Исцељења многих болести и телесних недуга, одагнање нечистих духова и многа чудесна дејства дугујемо икони „Тројеручици”. Драгоцено камење и други украсни предмети који се налазе на икони сведоче о племенитој захвалности верника због спасоносних дејстава Пресвете Богородице у њиховом животу. Ради осведочења у напред речено, изнећемо нека од многих чуда „Тројеручице”, свакако она која су нам временски ближа.1905. године, када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповедништво високих официра руске војске тражи од Манастира Хиландара да им се пошаље „Тројеручица” на бојно поље као помоћ православној царској војсци. Сабор стараца манастира је донео одлуку да се не пошаље „Тројеручица”, већ једна верна копија, мањих размера од оригинала. Десно и лево на икони били су насликани свети ктитори Манастира Хиландара, преподобни Симеон и свети Сава. Копија иконе „Тројеручице” је послана и заиста, силом Богородице, Руси су однели много победа против Јапанаца. На крају склопљен је мир између два царства. Копија иконе је поново дошла у манастир, где се и до данас налази, на десној страни саборног храма, насупрот иконе „Тројеручице”.

Блаженопочивши монах Филип из Манастира Есфигмена био је непосредни сведок једног чуда. Он је причао да је 1945. јак пожар великих размера захватио шуму Манастира Хиландара. Доспевши до јужног зида манастира, он је претио да га запали. По избијању опасности, блаженопочиваши старац Данил, проигуман манастира, налаже да се учини литија са „Тројеручицом”. И заиста, изашла је литија са иконом. Само што су стигли до моста на путу за Манастир Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало потом он се и угасио. Све до данас је на јужној страни манастира остало корење дрвећа нагорелог од оног пожара.ж

Исти монах је опет казивао да је у време грађанског рата група побуњеника напала на 24 манастир, хотећи да опљачка храну и друге материјалне потрепштине, колико год су могли да натоваре на манастирске мазге. Почели су да товаре све што су нашли у складишту. Одједном су угледали једну величанствену жену како обилази манастир и улази у саборну цркву манастира. Знатижељни вођа побуњеника, заједно са другим својим људима, уђе у Цркву. Они потражише ону жену и не нађоше је, иако су пажљиво претражили готово целу Цркву. Тада су се погледи њихови управили према „Тројеручици” и свим драгоценостима на икони. Вођа је хтео све да их насилно покида са иконе. Само што је покушао да их узме, ухватио га је велики страх и он се сав стресао. Његови другови су покушали да га поврате, али узалуд. Успео је само да изговори: „Бежимо брзо, бежимо брзо”. И будући да су отишли у страху, нису ништа покрали из манастира. Тако се поново показало чудотворно дејство Заштитнице манастира, Богородице „Тројеручице”.

Једно од последњих чуда десило се 1992. године. у Србији, у Крагујевцу. У једној фотографској радњи избио је јак пожар због кратког споја на електро инсталацијама. Власник радње (Небојша Николић) имао је један календар из Манастира Хиландара са иконом „Тројеручице” на првој страни, као и две мале иконе (светог апостола Луке и светог Николе). Икону „Тројеручицу” је добио као благослов од свог пријатеља Горана, поклоника Манастира Хиландара. Календар је стајао на зиду радње и две мале иконице на двема главним машинама које су иначе најважније у послу (на машини за развијање филма била је икона светог апостола Луке, а на машини за развијање слика слика светог Николе). Чудесно и необично је да је по избијању пожара све у радњи изгорело, док су календар са иконом „Тројеручице” и оне две машине (које су иначе од пластике), на којима су се налазиле две мале иконице (светог Николе и светог апостола Луке, који је крсна слава фотографа у граду), остали потпуно неоштећени. У знак благодарности и захвалности према Богородици, власник радње је послао сачувани календар у Хиландар. Он подсећа и уверава о чуду које је учинила „Тројеручица”.

Ипак, највеће чудо „Тројеручица” чини у душама верних поклоника. Њен величанствени, девствени лик, пун умиљења и озбиљности, потреса срца побожних поклоника, утискује се тајанствено у целомудрену душу и води је духовном обновљењу. Кроз присуство своје свете иконе, Пресвета Богородица, као многосажаљива Мајка, остварује највеће чудо - спасење у Христу своје деце. Њу као штедрољубиву Мајку Божију треба синовски да молимо да ублажи бол, невољу и патњу свих, а посебно православних Срба, духовних потомака преподобног Симеона и светог Саве, свих оних који сузама и крвљу много пута до сада плаћају своје истрајавање у Православној вери.

На крају, сетимо се и речи једне химне Богородици: „Сви јој се поклањамо, молећи се: Не заборави сродничку припадност, Госпођо, свих верних који поштују свети образ твоје иконе”.

 

 

 

Хиландарска икона пресвете Богородице Тројеручице

 

 

Икона Богородице Тројеручице у Хиландарском манастиру на Светој Гори / Византија и византијска традиција. Иван Бенчев, Хиландар, Атос, Уметност 1. Бохум, 1993. Збирка научних радова посвећени XIX Mеђународном конгресу византијских студија. Санкт -Петербург 1996

 

Икона је величине 94 x 67 цм написана темпером на дрвеној дасци и има ковчег како на лицу, тако и обрнутој страни. На дрвеној основи нанесен је танки слој грунта. Икона је двострана и дистанцирана ( на другој страни иконе насликан је св. Никола) , као што се види по остацима ручки у центру доње маргине. Обе иконе су у добром стању. На крају XIX века на икони Богородице појавио се сребрни и позлаћени оков ( оков - драгоцени метали за повезивање књига; обично Библијских (предмета)). Скоро све публиковане иконе репродуковане су са оковом. Међутим, на старој фотографији се може видети  икона пре затварања оковом.

 


Икона Богородице Тројеручице без окова

 

Иконографски тип Богородице разликује се од традиционалне Одигитрије толико тим што она држи Дете у својој десној руци. Без окова видљиве су све особености иконографије: као прво свећа Богородице има фронталну позу, а глава је једва приметно окренута к Детету, које седи као у безваздушном простору. Замишљен поглед Мајке, пун  слутње о тужној судбини Сина Божијега, Богородицу чини одвојеном од стварности. Дете, напротив, гледа у своју Мајку, као да хоће да каже нешто. Препознати на овој икони Исуса као Месију није тешко, јер је Његова одежда прекривена позлатом, зрачи сјајним златом; у левој руци мало повит, на коју се изгледа ослања. Овај детаљ карактеристичан је за свечане иконе Одигитрије. Десна рука Детета није у обичајеном благосиљајућем ставу, већ пресавијена као на сликама античких реторичара. Дешифровањем ових различитих гестова и ставова примаоц постаје емотивно заробљен у процесу разумевања унутрашњег значења иконе. У том контексту криптограма на обрнутој страни иконе може бити прочитана као есхатолошко пророштво - упозорење. Криптограма се завршава са 4 крста, широком омофором св. Николе.
(Омофор - архијерејска одежда, од грчке речи (ωμοφόρος) и значи раменоносник, 4 крста показују пристајање да се следи Христово страдање).

Криптограм (Φως Χριστου φαινει πασιν) je скраћеница за: " Светлост Христова просветљава све". Ово открива сложену семантику икона, и разумемо замисао уметника који су сматрали титулу Одигитрије као духовну алегорију. С обзиром да се је било заинтересовано за историјско постојање и развој култа Тројеручице, окренуло се је на неке аспекте стилске и формалне анализе.
На старој фотографији приказано је стање иконе под оковом. На површини иконе има отисака од ништа мање него тринаест заветних предмета.Сви они налазе се на Маријиној омофори (огртачу).
(Омофор - византијски велики огртач, покрива леђа, рамена и главу. Предњи крај омофоре разметнут је преко рамена крст - накрст (попреко), носи се дужином до стопала).

Првоначелна заветна рука, судећи по отисцима, била је ојачана ексерима на обојеној површини под леву руку Богородице. Она је имала другачији облик од оног што данас видимо на окову: ручни зглоб је био узак, палац избачен у страну. На окову сви прсти заветне руке спојени су заједно. Већина копија Тројеручице одржава стање иконе после покривања фигуре Богородице и Детета, као и сада, а древна Заветна рука је била на потпуно другом месту - под левом руком Богородице. Тешко је рећи да ли је она била од сребра или другог материјала. Чудно да се у направљеном окову XIX века нису држали тако важног елемента, него су направили нову заветну руку и преместили је на другом месту - у  левом нижем углу, око ногу Детета Исуса. Такође одвојено и такође као на огртачу Богородичином ојачана ексерима и металним украсима.
Фотографије приказују и важне детаље као облик покривача Богородице, обилну позлату на плашту, крстови и љиљани на хитону Детета, натпис на позадини:ΜΡ ΘΥ Oδηγήτρια . 

Овај натпис у Хиландарском типику реферира као " Хиландар Богородица Учитељица", и тумачи се као доказ да је манастир био посвећен Богородици Одигитрији, а икона Тројеручица је била покровитељ. Овај став Учитељица и Одигитрија су у супротности са датирањем иконе, и чини се касно по култ прослављања Тројеручице. 

У средњевековним фрескама само у сликама Матеича 1356 - 1357  се је фокусирано на култ Тројеручице, а јединствена средњевековна икона Богородице Тројеручице позната је из иконостаса Беле цркве Каранске 1340 - 1342. Оба примера указују на локални култ иконе Тројеручице у Скопљу до 1340 године, где је била посвећена цркви, а не на икону у Хиландару. На Балкану и у Русији везивање са Хиландарским светињама проширило се доста касније, како видимо, очигледно 1661 године, или око тога времена.

Икона ( која нас и даље интересује ) се налази на источној страни приближно олтару, југо- западна колона Хиландарске цркве посвећена празнику "Ваведења Богородице". Постављена је на месту игуманског трона испод богато укашеног изрезбареног балдахина XIV век. У близини се налази трон игумана манастира, како је раније Хиландар био опште хагиографски манастир. Место иконе везано је за једно сказање, сагласно времену немира, који је избио међу браћом манастира, при бирању новог игумана, икона, која се налазила у олтару, чудесно се појавила на игуманском месту. Тим је чудом престало непријатељство у манастиру, икона је остала на месту по свом избору, и почиње њено поштовање као "Игуманије", то јест, настојатељицом манастира.

У овом сказању важно је што се двострана икона чувала у олтару, и прилично касно постала једна од главних светиња манастира. Очигледна је промена због уништене функције ручке и осталих предмета који се виде на фотографији (први део). Када је чудотворна икона имала металну руку и друге заветне предмете, при изради окова XIX век. непознато је да ли су ови предмети изгубљени. Можемо претпоставити да се то десило у новије време. Али је потпуно искључена истовременост писања иконе и заветне треће руке. Наравно, ово није коначан одговор на питање када је икона Одигитрија постала Тројеручицом и је ли легитимно фалсификована, или то само показује почетак култа.

Да ли је појављивање заветне руке одраз локалног култа чудотворне Тројеручице у Скопљу? Да ли су Хиландарски монаси знали за постојање македонске Тројеручице? Одговори на ова питања нису у другом сказању о чудотворној Хиландарској икони, где је реч о историји њеног појављивања. Сказање садржи причу из дела св. Јована Дамаскина (680- 749) и Житије светог Саве српског, који је био оснивач прве Хиландарске цркве (1199). У грчкој верзији X век. Житије св. Јован Дамаскин дарује икони Богородице од сребра заветну руку у знак захвалности за чудо које му се десило, исцељење, после молитве пред иконом, након што му је десна рука одсечена по заповести дамаског калифа (у другој верзији цар Лав III). Исту икону носи са собом када се удаљује у Палестину, у Лавру св. Саве близу Јерусалима. Следеће сказање почиње из Житије св. Саве Српског. У годинама 1219- 1235 г. светац, постаје архиепископ српски, посећује Палестину, где у Лаври св. Саве добија благослов од брата и две иконе: Св. Тројеручицу Јована Дамаскина (или њену копију) и Млекопитатељницу. По повратку он оснива на Светој Гори у Кареји скит св. Сави Јерусалимском, где оставља икону Млекопитатељницу, а Тројеручицу односи са собом у Србију.

Постоје различите верзије даљне судбине иконе. Према једној, 1198 г. из Србије, ову палестинеску икону (или копију, списак) добија Хиландар на Светој Гори. По другој- то се дешава у XIV веку, када у време војног похода краљ Стефан Урош (1355- 1371) носи икону на леђима магарца испред војске. Одједном, магарац нестаје и појављује се са чудесном иконом пред врата Хиландара. Трећа верзија је слична другој. После окупације Србије од стране Турака икона је стављена магарцу на леђа: пуштен вољно, магарац је пришао под стене Хиландарског манастира, где је стао "као укопан", док браћа свечано нису преузела икону у манастир. О позадини ових каснијих верзија, вероватно у XVII веку, јасно сведоче руски извори.

У ризници патријарха Никона од 1658 г. помиње се "икона Пречисте Богородице Хиландарске, писана на злату- и као " зеленкаста". А 20 јула 1661 год. костоманитски архимандрит Теофан, родом Србин, испоручио је Москви икону грчког писма на чемпресној дасци- копију са чудотворном иконом Хиландарског манастира "Богородицу Тројеручицу" која је 16 октобра 1662 год. била пренесена од стране архимандрита у манастир Васкрсења у Новом Јерусалиму. Сказање о Хиландарској светињи пренесену копијом од стране архимандрита налази се у рукопису неколико збирки, на пример у рукопису из Јавне библиотеке у Петербургу, збирка Моховикова "Ново Небо. Сунце пресветло", око 1716 год., из Научне библиотеке у Москви. У овим сказањима акценат се ставља на појаву треће руке на икони и појашњава иконописање, сребрење треће руке, "немрељиво површан народ".

Прва  писана икона Богородице Тројеручице  појавила се на списку, колико знамо 1816 г. у тиску Хиландарског монаха Павла Болгарина, на два цела листа. 1817 и 1818 год. икона је писана подршком светог Саве и Симеона. На две гравуре XIX в. указује у својој монографији Е.Томов. а четири гравуре XVIII - XIX века. објаво је Д. Давидов.  Више интересантних образаца штампаних икона Тројеручице представљене су на изложби "Иконе на папиру. Графика Свете Горе Атонске 1993 год. у Музеју икона у Рецклингхаусену, Немачка.

   Икона Тројеручица је, према предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно  кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.

    По свом чудесном исцељењу, Свети Јована Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом- патерицом Светог Саве Освећеног.

 

MIRACULOUS ICON - The Virgin with three hands (Bogorodica Trojeručica)


  The icon of the Virgin with three hands is the most revered icons in Hilandar and the most important icons of the Serbian people. According to tradition, belong to the order nerukotvorenih icons, those he painted the frescoes Apostle and Evangelist Luke, the first painter of Christianity. On its other side is a painting of St. Nicholas.
  The icon is named in the 8th century. At that time appeared the Iconoclast heresy, and one of its greatest opponent was John of Damascus, still a laic. Because he wrote against the iconoclasm, cut off his right hand. Holding the cut in his good hand, John of Damascus all night praying before the icon of the Holy Mother to heal his arm to continue to write about respect for sacred icons. And, miracle really happened. In gratitude to the saint gave goldsmiths to forge arms of silver, and treat it as an icon.
  After the miraculous healing John of Damascus became a monk. Monastic life is spent in a monastery in the Holy Basin of Jerusalem, in which he took an icon of his benefactress three hands. In the nematode were located two holy shrines: the miraculous icon of the Virgin Mlekopitateljnica and Paterica - prior's cane of St. Sava of Jerusalem. According to tradition, this saint is dying prophesied that the monastery reached an imperial son's name - Sava, and that when he is venerating the attached rod fall to the ground. Bequeathed to the new Sava as a blessing given both the monastery's sanctuary.
His legacy of John Damascene added his own - to the royal son to the icon of the Virgin with three hands.
  Five centuries later the prophecy of St. Sava of Jerusalem came true. In Lavra came Serbian monk Sava. As has been given to the saint's tomb, the prior's staff has fallen. The same miracle happened again the next day. Thus, to resolve all doubts that the Serbian monk Sava one they have been waiting for. The miraculous icon of the Virgin with Three Hands is guarded palaces of rulers from the Nemanjić lineage. By the end of the 14th century has come from the court of Serbian Emperor Dusan the Mighty to the monastery Studenica. At the beginning of the 15th century Studenica became the target of Turkish invaders. Advised that the Turks come to the monastery, the monks hastily made sure to save him from the most valuable treasures. Thus, the icon of the Virgin Mary Three Hands secure the saddle of a donkey which were released to go wherever it leads the Virgin;'s will. Colt crossed almost the whole of Serbia and Macedonia to come to the Holy Mountain, where he stopped near the Hilandara.Videvši and realizing what was happening, monastic fathers he rushed to meet him. When they took the icon, the colt fell dead.
  At the end of the 15th century Chilandar found himself in a difficult situation due to the election of the new abbot. Numerous monks of Serbian, Russian, Greek and Bulgarian nationality could not possibly agree. But during one evening with icons clearly heard the voice of the Holy Virgin that she was abbess. The next day, the morning service, the icon was the prior's place. Thinking that it was a hoax, the monks returned to the altar. However, the next day it happened again the same. Then they realized that they no longer need to think about the choice of an abbot or to move the icon to the igumanskog city. Thus, the Virgin Mary Three Hands became the abbess and protectress of Hilandar. In 1905, at the request of the command of senior officers of the Russian army, which was at war with Japanoom, made a copy of the icon of the Virgin with three hands. She was sent to the battlefield to help the Orthodox Russian army. And the Russians are really starting to relate victory. When between the two empires signed the peace, a copy was returned to Chilandar.
  Nineties of the 20th century, the magnificent Virgin with three copies arrived in Serbia. This copy is enthroned in the Temple of Saint Sava. Set in a special proskinitar standing in the nave of the temple, next to the prior's throne. Before her big lamp to burn continually, and oil from it, but many cured of various diseases. The icon of the Virgin Mary Three Hands is the first svetogorska sacred that, in spite of the canonical prohibition, set out from Mount Athos. In 1993, fifteen days in the Church of St. Demetrius of Thessaloniki, where it was seen by more than a million faithful. On this occasion happened to another in its series of miracles - the blind from birth is thirty third year of his eyes.

 

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev