Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Истраживања    
 
 
  

Истраживања Хиландара

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

Дуга је поворка радљивих истраживача у коју се сврставају српски и европски научници који су придонели потпунијем познавању манастира Хиландара, његове историје и поузданијем сазнању о великим вредностима његових уметничких старина. Са свих страна прилагало се у XVIII веку Хиландару, а та општа брига поступно је манастир претворила у упориште јединствене православне цивилизације на Балкану, у којој, сасвим природно, нису биле оштро изражене неке међусобне националне супротности.

У XVIII веку занимање за манастир Хиландар доживеће и неке битне промене. У том раздобљу, поред уобичајених побожних хаxија, у Хиландару ће се појавити и такви путници чији су долазак подстакли научни разлози, радозналост за његове рукописне збирке на првом месту. Такав је путник био Рус Василије Барски, који је у Светој Гори боравио два пута, 1725. и 1744. године, али је за науку значајније његово друго путовање, када је подробноописао манастир Хиландар и његове старине.

 Заснивајући се на разултатима Василија Барског, у Будиму је 1814. године изашла књижица Краткое описаније свјатија и преславнија Лаври царскија Хиландара, коју је, "ради Сербов и Болгаров", од Барскога скоро преписао јермонах Кирило Михаиловић. На тај начин Хиландар је добио и своју прву монографију која се надовезује на оне већ постојеће описе српских манастира што су били намењени не само хаxијама већ и образованим читаоцима.

За развој младе српске историјске науке од изузетног је значаја долазак Јована Рајића, који је на Хиландар стигао 1758. и тако постао наш први научник који је у Хиландару откривао изворе за српску историју, тачније, за своје капитално дело Историја разних словенских народов које је касније објавио у Бечу 1794/95. године.

Нов и снажан замах добило је занимање за светогорске старине у Европи у време устанка грчког народа 1821, догађаја који је снажно утицао и на ширу европску политику. С друге стране, нагли развој славистичке науке, нарочито руске, подстакао је нове научне походе у Свету Гору, а резултати оваквих путовања стално су се умножавали. Још једном је у науци потврђена важност и неопходност извора, а светогорски манастири, уосталом с разлогом, означени су као она места у којима су ти драгоцени извори сачувани. Руковођен тиме, на Атосу је 1844. и 1845. године боравио учени слависта Виктор Григорович, чији су важни резултати објављени у више махова, 1847, 1848. и најзад, 1877. године. Готово у исто време и из сличних разлога, боравио је у два маха у Светој Гори Порфирије Успенски, 1845. и 1858, који је, поред књига у хиландарској библиотеци, проучавао и друге старине, али су и његови научни резултати, уосталом као и Григоровичеви, сразмерно касно ушли у савремену науку. Служи на част младој српској науци, а посебно тек основаном Друштву српске словесности (1841) што је тако брзо поставило своје добро смишљене научне задатке. 

Никако случајно, у овим пословима важно место добило је систематско истраживање старина, најпре у Кнежевини Србији, а затим и ван њених граница. Тако је, захваљујући мудром залагању Јована Стерије Поповића, омогућено образованом сликару Димитрију Аврамовићу да отпутује на Свету Гору, и да у тамошњим манастирима, а посебно у манастиру Хиландару, описује српске старине. Осећајући у себи позив да постане историјски сликар, Аврамовић је у Свету Гору кренуо дубоко уверен да ће тамо, на извору православља, открити неисцрпна сведочанства о средњовековном владарском оделу. Међутим, јасна упутства Попечитељства просвешченија одвукла су његову пажњу на описе манастирских старина, и он је баш оваквим пословима дао оправдано првенство. Он сам каже да је описао само оно што је својим очима видео: "што е повестословно и временом удално, описао сам по казиванију Светогораца од части на повестници а од части на преданију основаном, кое ће повестницì и без мои приметба знати и сами колико ће ценити".

Аврамовић је српској јавности саопштио и највећи број података не само о атонским вредностима, већ је подробно и вешто описао целокупно подручје ове мале монашке државе. Све што је он запазио и побележио могло је да истински узбуди српску читалачку публику, која је у руке добила књиге прожете аутентичним вестима са једног подручја камо су стизали само реткипојединци. Врсни испитивач и описивач старина, као да је осетио ту општу радозналост, и он се, управо из тих разлога, осмелио да поред свог званичног извештаја Попечитељству просвешченија, напише и један текст намењен широј читалачкој публици.

Аврамовићеве књиге Описаније древностиј србскиј у Светој (атонској) Гори (Београд 1847) и Света Гора са стране вере, художества и повестнице (Београд, 1848) снажно су утицале на бржи развој српског историзма, а у свести ширих читалачких кругова подстакле су стварање правог култа манастира Хиландара. Отуда није никаква случајност што је после романтичних научних извештаја овог самоуког истраживача, код Срба стално расла потреба да се испитују хиландарске старине, а резултати ових путовања укључе у бржи развој историјске науке. У свим фазама организованог научног рада о којем се у периоду од 1841-1864. старало најпре Друштво српске словесности, а затим од 1864. до 1882. Српско учено друштво, односно Српска краљевска академија наука, присутна је и научна проблематика везана за Хиландар и његове старине.

У току XIX века, дуго ће главна пажња бити усредсређена на средњовековне повеље и рукописе, при чему ће истраживачи у њима откривати у првом реду вредности важних историјских и филолошких извора. Тим схватањем управо су обележени радови и нове групе руских научника, пре свега П. И. Севастијанова, који је, поред огромне збирке ручно израђених копија и цртежа, извршио и прва фотографска снимања хиландарских рукописа и аката, обављајући тај посао 1851, 1857/58. и 1859/60, у организацији Руске императорске академије. Међу овим Русима, српску је науку посебно задужио архимандрит Леонид, који је на Светој Гори боравио у више махова, 1859, 1866, 1868, а радио је и у манастиру Хиландару. Истовремено, архимандрит Леонид је био први истраживач који је тадашњи научни свет обавестио опширнијим описом хиландарске библиотеке, објавивши тај свој рад 1875. Само две године касније, 1877, ово дело архимандрита Леонида изашло је и на српском у Гласнику Српског ученог друштва, а поверење у рад и углед овог руског путника било је код Срба тако велико да се тада сматрало да његови описи хиландарске библиотеке задовољавају у тој мери да нису потребна нека нова описивања.

Па ипак, упркос свим овим марљивим и вредним истраживачима из друге половине XIX века, убрзо је постало јасно да хиландарске старине још нису у потпуности истражене и да материјал који се у манастиру чува представља праву ризницу за српску прошлост. На пуни обим овог блага скренуће 1884. пажњу архимандрит Никифор Дучић, у свом раду Старине хиландарске, а нешто касније урадиће то један човек необичне животне судбине, Чех по рођењу, Сава Хиландарац.

Дошавши у Хиландар, Никифор Дучић је својим искуственим оком брзо уочио сав значај манастира Хиландара у културној историји Срба, Бугара и Словена у Македонији, али ће се све то видети, како он каже, "тек онда, кад се све радње и посљедице пронађу, прикупе, проуче и процјене; и тада ће се потпуно знати, колико је његова голема важност на Балканском полуострву". "Док се год ово не расвијетли дотле ни један ни научник ни књижевник српски није ослобођен од те племените дужности", закључује сасвим мудро Никифор Дучић.

Међутим, док су учени и добронамерни путници несистематски радили у Хиландару, од 1881. овакво стање се мења, јер отада па све до 1911. у самом манастиру живи и ствара Сава Хиландарац. Прегледавши и средивши манастирску архиву, онако како је она сређена и данас, монах Сава је већ 1894. објавио у Београду своју историју и опис манастира Хиландара. Те исте године, штампао је у чешком часопису чланак о монашком животу на Атосу, а у прилозима о светогорском биљу. Као манастирски библиотекар издао је 1897. у Вестнику Краловске Чешке сполечности науке свој знаменити каталог Рукописy а старотискy Цхиландарске, дело које је и данас основни приручник за коришћење манастирске библиотеке. У преводу Ђуре Динића изашла је 1898. његова књига Света Гора, у којој је после Аврамовићеве књиге први пут потпуније дат историјат Свете Горе и свих њених манастира, а 1911. одштампана је на чешком Книга о свате Хоре Атонске . Српској краљевској академији наука понудио је 1907. свој допуњени каталог хиландарске библиотеке и монографију Хиландара. Академија је 1909. примила да штампа каталог, али је монографија одбијена. Међутим, до штампања каталога ипак није дошло, па чак ни 1930, када је још једном решено да се дело објави. Узалудни покушаји да са Српском краљевском академијом успостави научну сарадњу нису обесхрабрили Саву Хиландарца, и он је 1911. понудио за објављивање важну преписку хиландарског архимандрита Онуфрија Поповића са Србијом од 1847-1866, написавши на немачком и биографију ове изузетне личности.

Сви научни напори Чеха Саве Хиландарца откривају његову огромну марљивост, смисао за синтетичка архивска истраживања, тежњу да своје закључке изгради на основу проверених историјских података. Тај необични свет источњачке ортодоксије у којем се неочекивано обрео привукао га је и опчинио својом богатом историјом и сјајним споменицима чију је одуховљену лепоту доживљавао простосрдачно и дубоко. Имао је руке које су позлаћивале све оно чега би се прихватиле, и он је оваквим радом стекао непролазне заслуге за српску науку. Својим радом помагао је друге, поставивши најпоузданији темељ за модерне научне подухвате.

Није претерано рећи да је баш Сава Хиландарац, иако је и сам био самоук, најпотпуније огласио превазиђеност аматерских изучавања Хиландара и његових старина.

Док је Сава Хиландарац био заокупљен својим радом, у суседном манастиру Есфигмену деловао је и прикупљао литургичку, историјску, књижевну и уметничку грађу јеромонах Грк Герасим Смирнакис, за своју велику књигу о Светој Гори. Није му остало непознато ни оно што се чува у Хиландару. Његов преглед хиландарских старина, иако мало коришћен у српској и европској науци, достојан је и данас пажње. Некако у исто доба, пописивао је грчке рукописе по светогорским манастирима Ламброс. Хиландарци су му дозволили приступ у библиотеку, иако су се неки други манастири оглушили о његову молбу. Тако је у његовом каталогу грчких рукописа један одељак посвећен и хиландарској збирци. Мада су многи рукописи измакли његовој пажњи, ипак је његов инвентар грчких хиландарских рукописа до данас остао најпотпунији.

Бугарска наука XIX века била је заинтересована за Хиландар у оној мери колико је тај српски манастир, присуством бугарских монаха и нарочито "оца бугарске историографије" Пајсија (1722-1798), улазио у област њихових историо-графских и културно-историјских истраживања. Скоро да нема значајнијег бугарског историчара и филолога, старије и млађе генерације, који се није бавио Пајсијем Хиландарским. Више пута је објављен текст његове Историје славјаноболгарске (1762) у критичким, фототипским и популарним издањима, а студије и монографије пишу Марин Дринов, Васил Златарски, Јордан Иванов, Иван Шишманов, Петар Динеков, Емил Георгијев, Боњу Ангелов и многи други. Истицан је значај који Пајсијево дело има за формирање националне свести бугарског народа.

Сасвим у складу са целокупним развојем историјске науке код Срба, убедљиво првенство међу хиландарским истраживачима још имају историчари. На челу ових, сада већ добро школованих научника стоји Љуба Ковачевић, који је 1894. радио на Светој Гори, бавећи се првенствено преписивањем српских повеља. Упознавши се у Хиландару са богатством манастирских старина, Ковачевић је намеравао да изда и један посебан Хиландарски зборник о седамстогодишњици оснивања манастира, али своју лепу замисао није остварио.

Са лепим научним резултатима вратио се из Хиландара прота Стева Димитријевић, који се занимао за документе из новијег доба. Захваљујући њему, сакупљена је и прва већа збирка записа из Хиландара, коју је прота Димитријевић несебично уступио историчару Љубомиру Стојановићу, када је овај припремао свој познати корпус старих српских записа. У периоду од 1914, у више махова боравио је и радио на Атосу у Хиландару историчар-византолог Драг. Анастасијевић. И његову пажњу привукле су повеље српских и грчких владара, подухват који је у периоду између два светска рата имао своје успешне настављаче, нарочито Александра Соловјева и Владимира Мошина. У том периоду, у Хиландару већ ради читав низ истакнутих историчара, међу којима се истичу Радослав Грујић и Владимир Ћоровић. Сем нових историјских података, из Хиландара су стизала и нова сазнања која су дала нов правац изучавањима српске средњовековне књижевности. Још једном се потврдио готово универзални карактер хиландарских старина у српској и европској науци.

После историчара који су изучавали у Хиландару повеље и писма, после књижевних историчара који су поступно откривали богатства старе хиландарске библиотеке, појавили су се и историчари уметности. Сасвим разумљиво, и они су у Хиландару наишли на обиље података за своје научне радове. Међу њима, родоначелници оваквих испитивања су, без сумње, Рус Никодин П. Кондаков и Француз Габријел Мије. И један и други су у више махова користили и обрађивали богати уметнички материјал који је чекао да буде откривен и тако укључен у своје шире византијске оквире.

Заостајање историје уметности као науке код Срба - а њене научне основе постављене су тек уочи I светског рата - имало је за последицуда су историчари уметности последњи стигли на Атос. Међу њиховим пионирима часно место је заузео архитекта Жарко Татић, који је тамо боравио 1925, када је марљиво проучавао средњовековну архитектуру. Било је то исте године када је и Српска краљевска академија решила да пошаље на Свету Гору и у Хиландар експедицију за проучавање архитектуре. Татићеви резултати из Хиландара објављени су најпре у "Политици" под насловом "Светогорска писма", а затим су укључени у његову некада веома тражену и читану књигу Трагом велике прошлости (Београд, 1929).

Међутим, прави датум у коришћењу уметничких дела насталих у Хиландару без сумње представља рад Владимира Р. Петковића, једног од оснивача научне и критичке историје уметности код Срба. И Петковићева приступна академска беседа из 1932, Легенда св. Саве у старом живопису српском, темељи се на фрескама које је зограф Георгије Митрофановић 1622. извео у старој хиландарској трпезарији, илуструјући 29 епизода из Савине биографије. На тај начин, до 1941. године учињене су многе предрадње за свестраније и темељније проучавање манастира Хиландара. Године 1939. и арх. Ђурђе Бошковић саопштио је своје резултате који су се односили и на шири архитектонски комплекс Хиландара, тако да су се већ назирали обриси и једне манастирске монографије. Али, све те лепе планове и подухвате омело је избијање II светског рата, чији трагичан вртлог није поштедео ни Атос.

Тек у поратном периоду успешно су настављена истраживања у Хиландару, а прави датум оваквих настојања представља научна експедиција Ђорђа Сп. Радојичића и Светозара Радојчића, који су своје резултате објавили 1952. и 1955.године.

Историчар књижевности Ђорђе Сп. Радојичић извршио је у Хиландару читав низ открића, од којих су нека обогатила и византолошку науку у ширем смислу. С друге стране, Светозар Радојчић је дао науци прве поуздане податке о многим уметничким споменицима пуног средњег века, а у хиландарској збирци рукописа прикупио је и драгоцену грађу за своје студије о развоју српске минијатуре у XIII и XIV веку. Сем тога, С. Радојчић је први у хиландарском музеју извршио праву научну класификацију богате збирке икона, као и предмета примењене уметности, а нарочито старог златарства.

У организацији Археолошког института САНУ боравио је у Хиландару Ђурђе Бошковић са сарадницима и том приликом сабрао највећи број архитектонских снимака католикона, параклиса и манастирских конака.

Из области архитектуре вредне резултате дали су Александар Дероко и Слободан Ненадовић. Док је Дероко први скренуо озбиљнију пажњу на проблем хиландарских утврђења, на стара оруђа некадашње манастирске економије, С. Ненадовић је, поред испитивања средњовековног градитељства, са посебном пажњом истраживао архитектонске интервенције извршене током XVIII века, када је у једном тренутку дошло до праве обнове оронулих и оштећених манастирских здања.

Напору да се открију, објасне, али и сачувају хиландарске старине прикључили су се, у поратном раздобљу, и значајни представници грчке науке. А. Орландос и П. Милонас обрађивали су поједина питања из области градитељства, А.Ксингопулос, М. Хадзидакис и М. Михаелидис из историје сликарства, а С. Пелеканидис је посветио пажњу зидном сликарству и иконопису, минијатурном сликарству и неким делима примењене уметности. Историчари књижевности, посебно Л. Политис и А. Е. Тахиаос, допринели су бољем познавању неких посебних питања из старе српске књижевности и историје монашких покрета.

У новије време, бугарски филолози се све више баве старијим наслеђем бугарске књижевности у рукописној збирци манастира Хиландара. Развијају се студије најстаријих слојева бугарске писмености, било да је реч о рукописима XIII и XIV века трновске или јевтимијевске школе или о српским рукописима написаним у Хиландару, у чијем се тексту откривају стари бугарски извори (Златоструј, Шестоднев и др.). У радовима Климентине Иванове, на пример, Хиландар се све више посматра и као писарска радионица у којој се стара преславска литература преносила у српску књижевност. Иван Дујчев, опет, указује на живе колико и традиционалне српско-бугарске књижевне везе у оквиру Свете Горе, између Хиландара и Зографа, током целога средњег века.

Међутим, увиђајући потребу да се систематски ради у Хиландару, САНУ оснива 1966. свој Хиландарски одбор, чији први председник постаје Георгије Острогорски.

Поред продубљивања ранијих истраживања, Одбор је проширио области испитивања на турске изворе, етнографски материјал и грађу изобласти материјалне културе, као и на рукописе који садрже музичко стварање.

Већ исте године Одбор је издао и први том своје периодичне публикације Хиландарски зборник, који ће, како је замишљен, објављивати радове оних који се баве "што ширим и свестранијим обрађивањем проблема из хиландарске и светогорске прошлости". Већ у првом броју уредништво је остварило сарадњу представника разних струка и, што није мање важно, сарадњу са истакнутим стручњацима из суседних земаља.

Велики значај и откривање Хиландара широј јавности су допринели академици Војислав Ђурић, Димитрије Богдановић и Дејан Медаковић који су издали прву монографију Хиландара 1978.године.

Седамдесетих година др Димитрије Богдановић, даје свој огроман научни допринос. Као руководилац археографских пројеката Народне библиотеке, а у оквиру програма Хиландарског одбора, радио је на каталогу Ћирилских рукописа, који је завршио и публиковао 1978 год. Поред радова на каталогу Ћирилских рукописа,Димитрије Богдановић је после публиковања хиландарског фонда, проширио истраживања и на остале светогорске манастире. Д. Богдановић је део својих истраживања посветио и наслеђу старе српске књижевности, нашавши у Хиландару можда највише материјала.

Рад на овој теми резултирао је књигом „Историја старе српске књижевности“ публиковане 1980 г. У репрезентативној монографији о Хиландару Д. Богдановић је био аутор неколико поглавља. Прерана смрт Д. Богдановића успорила је попуњавање многих празнина у познавању књижевног, културног и историјског блага манастира Хиландара.

Поред њих, велики значај о историјату, грађевинама и историји монаштва даје академик Мирјана Живојиновић, која ће својим знањем о Хиландару и Светој Гори пријатно многе изненадити и засенити, али и то није ништа чудно, када се у широј јавности Византолога зна као велики радник и научник која је своје време посветила царској лаври.

Велики значај пре свега за очување Хиандарске баштине и библиотешког фонда су дали професори са државног универзитета Колумбус из Охаја, САД, прота Матеја Матејић и његов син Предраг Матејић кој с микрофилмовали скоро целокупан библиотечки архивски фонд Хиландара ( о њима је написано на страници- Охајо).

Гојко Суботић, истраживао је српске скитове и келије, као и ктиторске натписе.

Музиколошким истраживањима у Хиландару, огоман допринос су дали Димитрије Стефановић и Андрија Јаковљевић.

Допринос сазнањима из области правне, политичке и црквене историје, дали су Фрањо Баришић, Владимир Мошин, Сима Ћирковић, Мирјана Живојиновић, Миодраг Петровић, Божидар Ферјанчић и многи други.

Екипа музеалаца из Музеја примењене уметности је од 1980 године сваке сезоне одлазила у Хиландар и музеолошки обрађивала предмете који су по материјалу и техници разнородни. Предмети су фотографисани и за сваки појединачни предмет отваран је картон по музеолошким принципима. На пословима музеолоπке обраде учествовала су по двојица историчара уметности и један фотограф. Душан Миловановић,Драган Булатовић, Иван Лазић, Љубомир Вујаклија, Мирослав Тимотијевић и Радомир Ћивковић.

Музеолошку обраду предмета од историјског значаја су извели сардници Историјског музеја коју су чинили Едип Хасанагић, Петар Поп-Лазић, Никола Вучо и Мирко Ловрић.

Етнолошка истраживања у манастиру Хиландару отпочела су организовано још 1973 год. на иницијативу Хиландарског одбора САНУ. Прву екипу чинили су др. Мирослав Драшкић из Етнографског института и Ранко Баришић из Етнографског музеја. Др Петар Влаховић преузео је руковожење етнолошких истраживања 1976 год. Екипи су се придружили Јанко Радовановић и Драган Антонић из Балканолошког института и Иван Тричковић из Етнографског музеја.

Конзервацијом метала руководио је Александар Стојковић сарадник Народног музеја, са сарадницима: Обрадом Томићем и Бранком Дрчом.

Поводом 800-те годишњице манастира Хиландара многи историчари, уметници, књижевници и други су усредсредили своју пажњу на Хиландар, његов значај и све оно што он поседује, у већем броју изложби, књига, радова, предавања, монографија су на достојан начин обележили овј јубилеј. Након прославе све је утихнуло и опет кренуло све својим током али опет интензивније, у научно-истраживачком раду но ранијих година. Сретен Петковић издаје књигу -Хиландар- у којем се бави историјом и црквама хиландарским на један популаран и данашњим читаоцима пријемчив начин, ту је и Александар Фотић који се бави детаљније темама из турског периода, као и други који су допринели војим радом да вредности манастира Хиландар угледају светлост, да се о њима чује, прочита, сазнаје. Данас има много материјала који захтева веома велики и исцрпан рад да се он обједити, анализира, сажме у нешто што би било разумљиво, прихватљиво, јасно, концизно и пре свега сврсисходно данашњим читаоцима и на томе ради аутор ових текстова и овог сајта мр др Немања Јонић.

На тај начин, усмереност српске науке ка Атосу и Хиландару, као правим источницима средњовековне духовности и главном сачуваном трезору њених предања и драгоцености, која траје преко сто година, добила је свој најуспешнији, завршни облик исказан у сталној, обезбеђеној пажњи друштва. Залагањем Хиландарског одбора врше се у манастиру научна испитивања која су већ сада дала резултате трајне вредности. Захваљујући многим научницима и југословенским и српским и европским, а посебно грчким, сакупљена је са овог јединственог подручја велика грађа, чија пажљива обрада не обогаћује само српску културу него и историју византијске цивилизације.

Има још пуно имена који заслужују да се спомену на овим страницама, ја им се извињавам, што нису на истим, али радим на томе да се и они појаве у догледно време. Хвала Вам на разумевњу.

 

 

Истраживање и заштита  Хиландара у периоду после II светског рата

 

Прошло је равно 800 година од како су Немања и Сава на простору старог грчког манастира Хиландара обновили монашки живот и подигли манастир (1198). Живљење српске монашке заједнице, оставило је трагове живота свих протеклих векова. Не само трагове живота, већ трагове грађења, обнављања, бриге српских владара, али и бриге богатих људи и српске заједнице, како из српских земаља тако са подручја где Срби живе. Комплекс Хиландара добио је свој коначни изглед крајем 19 века. Двадесети век није мењао изглед комплекса (изузимајући неке објекте изван зидина). Међутим двадесети век допринео је рестаурацији и обнови простора које је зуб времена уништавао и изради инфраструктуре у складу са цивилизацијским потребама двадесетог века. Значи двадесети век је допринео конзервацији материјалног историјског наслеђа. Тај допринос посебно се односи на без мало другу половину двадесетог века. Научно истраживачки рад у Хиландару после другог светског рата обновили су 1952 г. професори Др. Светозар РадојЧиЋ и Др. Ђорђе Сп. Радојичић. Гледано историјски то је био почетак обнављања научних истраживања, али и више од тога. У својим обимним извештајима професори Радојчић и Радојичић, поново су скренули пажњу научној и широј јавности на сво непресушно богатство историјског уметниЧког и културног блага манастира Хиландара Класификујући фондове по врстама, дали прве обрисе будућим капиталним научноистраживачким и издавачким пројектима, као и темама, који ће бити организовано спровођени кроз програме Хиландарског одбора САНУ интензивно од 1966 год. Боравак Светозара РадојчиЋа 1952 год. како је сам написао, имао је за циљ поред „истраживања старе уметности да утврди да ли је до тада, познати инвентарисани, па и објављивани материјал на свом месту. Посао је био доста обиман, као подлога му је послужио инвентар који је 1930 год. направио Петар Поповић. Међутим С. Радојчић се среће са обиљем до тада неинвентарисане и необјављиване грађе. Поред поменутог разлога РадојчиЋева мисија у Хиландару имала је за задатак да утврди стање у којем се спомениЧки материјал налази. У свом извештају Проф. РадојчиЋ помиње да је питање заштите уметниЧких споменика у Хиландару веома озбиљно. Извештава да се неки објекти стално руше и указује на потребу најхитније струЧне помоЋи. Ђорђе Сп. РадојичиЋ у Хиландару и једном броју светогорских манастира обрадио је и снимио извесну колиЧину словенских рукописа, посебно је обраЋао пажњу на рукописе српске рецензије. Ђ. Сп. Радојичић се позабавио ревизијом ранијих инвентара, посебно старих српских повеља и књига. Своје истраживачке резултате Ђорђе Сп. Радојичић је објављивао, са исцрпним подацима о несталим документима и повељама, које су својевремено инвентарисали и објављивали Соловљев, Стојан Новаковић и Владимир Ћоровић, а открио је и да недостају и извесна акта која је својевремено објавио, инвентарисао и сложио Сава Хиландарац. Професори Светозар Радојчић и Ђорђе Сп. Радојичић, својим научним извештајима, поред тога што су показали огромну радозналост и ерудицију, и веЋ у првим извештајима су се огласили као достојни следбеници претходних истраживаЧа, скретањем пажње на нестале или дислоциране предмете које су ранији истраживаЧи инвентарисали и објављивали, допринели су да се наша наука, а и заштита определли ка систематској обради предмета, изради документације, реинвентарисању старих и инвентарисању новооткривених предмета и систематском спровођењу техничке заштите. Оба научника су касниије своја науЧна знања из Хиландара уграђивали у своје науЧне радове и синтезе. Потреба да се материјал у Хиландару, што ефикасније, систематски и што детаљније научно обради, а појединачним предметима или документима који се чувају у Хиландару, скине вео анонимности резултирала је оснивањем Хиландарског одбора САНУ 1964 год. у оквиру чијег рада су оформљене посебне истраживачке теме, са крајњим циљем публиикковања. Од педесетих година до данашњих дана, наука је дала не мали допринос у препознавању Хиландара и расветљавању многих историјских непознаница Чуваних у Хиландару. ПокушаЋемо да поменемо један број имена, која су изван или унутар програма Хиландарског одбора, општој сазнајности о Хиландару дали свој лиЧни пеЧат. Владимир Р. ПетковиЋ у свом „Прегледу црквених споменика кроз повесницу српскога народа дао је први о Хиландару све основне податке историјске и културноисторијске, смештајући у хронолошки оквир битне датуме везане за градњу, живописање, материјално стање, правни статус и привилегије, стање братства и важније контакте са спољним светом, односно учешће у историји Српског и других балканских народа. Проф. Александар Дероко, својим бедекером „Хиландар и Света гора на популарнији начин приближио је Свету гору и Хиландар широј јавности у Србији. Истражујући архитектуру, односно ранији изглед комплекса Хиландара др. Слободан НенадовиЋ наишао је на знаЧајне и поуздане податке на старим хиландарским гравирама, о чему је написао веома значајну студију: „Хиландар на графичким приказима XVII и XIX столећа. Иако детаљи са бакрописа нису садржавали таЧност у стилу и пропорцијама, они су били знаЧајни истраживачки оријентири за проверу на лицу места, за приближно датовање, израду детаљне документације. Захваљујући исцрпно датој анализи, архитекта Ненадовић је створио основ за правилан приступ реституцији и техниЧкој заштити архитектуре у целини. Допринос Слободана Ненадовића је двоструки, поред тога што је као архитекта радио конзерваторске и рестаураторске пројекте, израдио је детаљну документацију са својих теренских истраживања. Први Ненадовићев капитални прилог по обиму и систематичности објављен је у Хиландарском зборнику  Бр.3. док је свој укупни рад у Хиландару крунисао 1997 године. Проф. Дејан МедаковиЋ се 1956. године у Зборнику радова Византолошког института8 огласио првим прилогом, у Хиландарском зборнику9 бр. 3, који заједно са поменутим прилогом Слободана НенадовиЋа у истом броју представља својеврсну монографију, поготову ако се узме у обзир да је у комплексу Хиландара, период од XVII до XIX века дао већину данашњих архитектонских обриса и живописаних површина. После овог капиталног прилога Дејан Медаковић је као коаутор дао више поглавља у репрезентативној монографији о манастиру Хиландару  и коауторски прилог „Каталогу ћирилских рукописа“. Професор Војислав Ј. Ђурић, у истраживању Хиландара радио је на изради каталога средњевековног зидног сликарства. Први такав прилог каталогу проф. Ђурић објавио је 1964 год. у Ацтес ду XII е Цонгрес интернатионал д éтудес Бyзантинес под називом (преведено) „Средњевековне фреске у Хиландару“, а нова откриЋа средњевековног живописа Проф. ЂуриЋ је публиковао у Хиландарском зборнику бр. 4. под насловом „Хиландарски живопис у доба краља Милутина“. Своја истраживања у Хиландару и на Светој гори проф. ЂуриЋ је проширио и на област средњевековних икона. Показао је посебно интресовање за појединачне репрезентативне примере иконописа који дају повода за шира ликовна и иконографска истраживања. О таквом трагању проф. Ђурића посебно илуструје студија „Мозаичка икона Богородице Одигитрије“. Проф. Ђурић дао је више ауторских поглавља у репрезентативној монографији о Хиландару. Седамдесетих година др. Димитрије БогдановиЋ, даје свој огроман научни допринос. Као руководилац археографских пројеката Народне библиотеке, а у оквиру програма Хиландарског одбора, радио је на каталогу ћирилских рукописа, који је завршио и публиковао 1978 год. Поред радова на каталогу ћирилских рукописа, Димитрије Богдановић је после публиковања хиландарског фонда, проширио истраживања и на остале светогорске манастире. Д. Богдановић је део својих истраживања посветио и наслеђу старе српске књижевности, нашавши у Хиландару можда највише материјала. Рад на овој теми резултирао је књигом „Историја старе српске књи- жевности“ публиковане 1980 г. У репрезентативној монографији о Хиландару Д. Богдановић је био аутор неколико поглавља. Прерана смрт Д. БогдановиЋа успорила је попуњавање многих празнина у познавању књижевног, културног и историјског блага манастира Хиландара. Професор Ђурђе Бошковић, који је своја истраживања архитектуре манастира Хиландара запоЧео још пре ИИ светског рата наставио је после рата са истраживањима и израдом документације. У те послове укључио је и екипу младих асистената. Нажалост није дочекао да за живота изађе књига, неколико месеци после смрти изашла је његова књига „Манастир Хиландар Саборна црква Архитектура.15 Посебно поље интресовања Динка Давидова, као историЧара уметности јесу старе српске графике, те се сходно тој опредељености, бавио представама Свете горе и Хиландара у графичкој продукцији, посебно 18. века. У пројекту репринта старе српске графике са плоча у поседу Хиландара, чију је реализцију спроводила Народна библиотека  Д. Давидов је припремио научни прилог и објавио књигу. У истраживању уметности кроз хрнолошке и стилске оквире, као и у оквирима посебних ликовних дисциплина, постоји читав низ историчара уметности који су дали веома вредне прилоге, било да су до података долазили у самом Хиландару и Светој гори, било да су до података долазили преко документације: Мирјана ЉубинковиЋ тематски је истраживала иконостасе.19 Здравко Кајмаковић, истражујући Георгија Митрофановића у Хиландару је уз појединачне иконе имао од Митрофановића целу једну галерију зидног живописа. Гордана Бабић се бавила иконографским проблемима илуминираних рукописа. Научноистраживачки пут Сретена Петковића ишао је често преко Хиландара, што је уродило и научнопопуларној монографији, а у години 800-годишњег јубилеја и репрезентативним каталогом икона Гојко Суботић, истраживао је српске скитове и келије, као и ктиторске натписе. Музиколошким истраживањима у Хиландару, огоман допринос су дали Димитрије Стефановић и Андрија ЈаковљевиЋ. Допринос сазнањима из области правне, политичке и црквене историје, дали су Фрањо Баришић, Владимир Мошин, Сима Ћирковић, Мирјана Живојиновић, Миодраг ПетровиЋ, Божидар Ферјанчић и многи други. ДугаЧак је списак научних прегалаца чија су сазнања долазила из Хиландара или су потврђивана у Хиландару. Највећи број научних пројеката и тема рађен је преко Хиландарског одбора САНУ. Одбор је формиран крајем 1964 године. Александар Дероко је био један од најупорнијих иницијатора. Одбор је унутар САНУ више пута статусно и статутарно мењао свој положај. Формирање Одбора омогућило је да се захваљујући документацији, научним истраживањима баве и лица која нису одлазила у Хиландар, поготову жене. Први председник Одбора био је Академик Георгије Острогорски до 1968 године, када је разрешен на лиЧни захтев. На место председника Одбора дошао је Академик Светозар Радојчић, који је на тој функцији био до своје смрти 1978 год. На чело Одбора дошао је Академик Војислав Ј. ЂуриЋ (умро 1996) До данашњих дана Одбор је отворио двадесетак науЧних пројеката и тема, на којима сарађује веЋи број научника разнородних научних дисциплина.  У гласилу Хиландарског одбора Хиландарски зборник /до сада је публиковано осам бројева/, велики број радова публикован је и у другим науЧним Часописима и зборницима, а до сада је публикован не мали број посебних публикација и књига.

 

Већина научних резултата објављено упочетку је био основан при председништву САНУ, касније је деловао у оквиру Оделења друштвених наука, па Оделења историјских наука. 22 При оснивању Одбора,таксативно је набројано 10 тема. Број тема је временом проширен и до сада је могуће инвентарисати 20 тема или пројеката: (1) ГРЧКЕ ПОВЕЉЕ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА / Пројекатом је руководио Проф. Фрањо Баришић. Византолошки институт припрема издање./ (2) ИЛУМИНИРАНИ РУКОПИСИ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА / Представља обиман пројекат који је започео Светозар Радојчић. Од 1977 вођење пројекта преузела је Гордана Бабић. / (3) КАТАЛОГ ИКОНА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА /Пројекатом је руководио Академик В.Ј.Ђурић./ (4) СРПСКЕ СРЕДЊЕВЕКОВНЕ ПОВЕЉЕ У МАНАСТИРУ ХИЛАНДАРУ И ОСТАЛИМ СВЕТОГОРСКИМ МАНАСТИРИМА /Тема је којом су се бавили сарадници Одбора, САНУ и Историјског института. У оквиру програма Хиландарског одбора истраживања су вршили Сима ЋирковиЋ и Душан Синдик. Од 1979 г. истраживања су препуштена Историјском институту/ (5) АРХИТЕКТУРА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА /Програм је којим је руководио Ђурђе Бошковић. сарађивали су Бранислав ВуловиЋ, Војислав КораЋ, Мирко Ковачевић и др./ 6. МУЗИКОЛОшКА ИСТРАЖИВАЊА /Од самог поЧетка оснивања Одбора музиколошка истраживања била у програму. Истраживањима руководи Академик Димитрије СтефановиЋ. (7) МОНУМЕНТАЛНО СЛИКАРСТВО XВИИИ И XИX ВЕКА /Тема је коју је отворио Академик Дејан Медаковић 1971 године. Овом темом се баве и други./ (8) КАТАЛОГ ЋИРИЛСКИХ РУКОПИСА /Назив је пројекта којим се бавио Димитрије Богдановић од 1970 год. Каталог је публикован./ (9) ЖИВОПИС ОД XИИИ ДО XВИИ ВЕКА /Представља обиман пројекат са крајњим циљем да се ооформи коорпус жиивописа Прикупљена је грађа за корпус цртежа у Хиландару али и за Диониисијат, Св. Павла, Дохијар и друге./ (10) ТУРСКИ ДОКУМЕНТИ У МАНАСТИРУ ХИЛАНДАРУ /Представља тему којом су се бавили оријенталисти са Сарајевског Универзитета др. Милан ВасиЋ и др. ВанЧо Бошков од 1974 године. / (11)СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ СКИТОВИ И КЕЛИЈЕ СРПСКИХ КТИТОРА /Представља збирни програм којим се бави др Гојко СуботиЋ. Истрживао је Моливоклисију и сликарство Протата. Истраживана је капела св. Ђорђа у манастиру Св. Павла, а у припрееми су и монографије. У оквиру пројекта корпуса ктиторскиих натписа у старом српском сликарству, Гојко СуботиЋ је обухватио и Свету гору са Хиландаром. У оквиру збирног програма на одређеним темама ради и проф. Сретен ПетковиЋ. (12)ПРОУЧАВАЊЕ ГРАЂЕВИНСКОГ КОМПЛЕКСА У КОМПЛЕКСУ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА ЗВ. „РУСКА МАЛА“ /Тема којом се бави др. Слободан НенадовиЋ. Резултати су објављени у Хиландарским зборницима.

извор: http://pastirdobri.com/biblioteka/casopis%20sv.%20knez%20lazar/Sv._Knez_Lazar_23.pdf

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev