Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Знаменити З2  
 
 
  

Знаменити Хиландарци II део

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

Људи који су својим делима помогли манастиру Хиландару

 

Лазар Хиландарац

Вилијем Тејлор Хостетер

Милутин Дедић

Љубомир Врачаревић

Душан Миловановић

 

 

Лазар Хиландарац, први часовничар


Из ове приче се види да је Хиландар имао јавни сат пре остатка света.


извор: http://srbskocarstvo.blogspot.rs/2012/02/blog-post_13.html
http://www.rusijadanas.vdmgroup.net/component/content/article/198

 

Лазар показује свој сат руском кнезу



(Лазар  Хиландарац показује руском кнезу свој сат 1404.године)
 
Наша пажња пребацује се на годину 1199. и манастир Хиландар у Светој Гори Атонској. Монах Сава (Немањић), касније свети Сава Србски (1174-1236), у Хиландарском типику, у 6. глави, која носи наслов О реду деветог часа и о вечерњи и о панихиди и о полуноћници и о јутрењу, између осталог, овако налаже: ... И тако сви са похвалом и у весељу духовном предајте се сну, док подеклесијарх, чувши где часовник избија и по томе сазна да је време, не дође к игуману и прими од њега потребну молитву, па тихим гласом: ‘Благословите свети’ кротко позивајући, удари тада по обичају у клепалце, и раздавши свима свеће, подиже и вас на полуноћну службу. О томе какве је природе био тај часовник и даље се воде полемике, неки сматрају да је у питању била клепсидра, други се снебивају, а трећи рачунају с тим да у 21. веку предстоји озбиљна ревизија умногоме произвољних и фалсификованих историјских истина. Историју часовничарства доскора су писали искључиво западни историографи и читајући их на многим местима, сретали смо се са смешнимчињеницама, попут оне да су црквена звона измишљена у 13. веку у средњој Италији.  

Из Хиландарског типика се види да је Хиландар око 1200.године имао свој јавни сат, међу првима у свету и уз то и мајсторе часовничаре који су правили и одржавали их. То говори о  техничком  ниво  и научном знању које је тада владало на Светој Гори. Док су западноевропске цивилизације водиле крсташке и пљачкашке походе, Света Гора је у то време стварала највеће научнике из области математике, геометрије, алгебре, грчког, технике, природе, медицине. Света Гора је била највећи универзитет света.


Први механички сат, по данашњој историографији, саградио је опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао и римски папа Силвестер II, тј.патријарх Римске патријаршије, а он је био и астроном и конструктор разних направа. Тај сат припадао је типу портативних часовника, намењених понајвише за путовања и малих је размера. Извори говоре да је најстарији европски јавни сат избијао часове на кули централног трга у Милану (1336), а затим у Карари (1344), Довер- Кастлу (1348), Стразубуру (1352), Ђенови и Женеви (1353), Фиренци (1354), Болоњи (1357), Сијени (1359), Нирнбергу (1361), Ферари (1362), у Паризу, на катедрали Нотр Дам и париском дворском торњу (1370), Базелу (1381), Дубровнику (часовник мајстора Реље; 1390), Севиљи (1400), Вилингену (1401), а посебно, пажње вредан је чувени прашки Орлој из 1410. године, веома компликовани часовник постављен на Староградској већници, који и данас ради, на удивљење свима који испред њега стану.

ВРЕМЕ КАДА СУ СЕ САТОВИ ГРАДИЛИ
Први јавни часовник у Москви, 1404. лета Господњег саградио је монах Лазар, Србин и Светогорац
У години када је урезан овај знаменити запис био је и један од најзначајнијих догађаја у историји србског (и руског) часовничарства. У Москву, будућу престоницу све Русије, велики кнез Василије Дмитријевич II (1389-1425) позвао је да на дворској кули изгради јавни сат часовничара и монаха Лазара Србина Светогорца. У то време у Москви је већ изграђена велелепна црква Благовештења и у њој сликају највећи уметници тога времена Византинац Теофан Грк и млади – Андреј Рубљов.

Лазар је, на велико задовољство свих, саградио сат, а касније у Симеоновском летопису (Лицевой летописный свод), с минијатуром посвећеном том знаменитом предузећу, овако је забележено: Лета 6912. (1404) Велики кнез је замислио часовник и поставио га је на свој двор иза Благовештењске цркве. Тај часовник звани часомерје, сваки час је ударао маљем у звоно, и одмеравао је одбројавао је часове ноћне и дневне; није (то) ударао човек, него нешто човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато некако, створено људском оштроумношћу, маштом и мудрошћу. Мајстор и уметник свему био је неки монах који је скоро дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена свега била је више од 150 рубаља (око 30 фунти сребра). Такође се говори и да је тај часовник био „чюдно велики и с луной“, што ће рећи и да је показивао и месечеве мене. Мора бити да је Лазар већ био признати и знаменити мајстор и уметник када му је поверен овако значајан и скуп посао. Истовремено, избор најбољих сликара тога времена држи нас у уверењу да је велики кнез имао веома високе естетске критеријуме. На минијатури је приказано како времешни монах Лазар великог кнеза упућује у рад већ изграђеног часовника, док га кнез благосиља. У Кремаљском градском пејсажу, а иза Благовештењске цркве представљена је монументална кула са великим звоном, а десно је сат са словним ознакама за бројеве, и без казаљки, како је тада често био обичај, јер је читав циферблат ротирао. Испод сата постављена су три тега, од којих је средњи већи, а према звону са врха сата стоји велики чекић, који је избијао сате и ноћне и дневне. Лазар, као седа старина ауторитативног држања, обраћа се кнезу, показујући на своје дело; кнез седи на престолу и на богатом јастуку, иза је знатижељна свита која стоји, што читавој сцени даје нарочити и свечан израз. Сама минијатура је дело великог уметника. Разлика у опису догађаја и саме минијатуре настала је свакако ради временске дистанце, пошто је цитирани рукопис (с минијатуром) очигледно преписан са старијег оригинала. У њему се говори да сате избија фигура човека, које на ликовној представи нема, јер је можда у време сликања минијатуре већ била уклоњена и замењена једноставнијим батом. Сат Лазара Србина радио је пуних 217 година; енглески мајстор Кристофер, 1621. године поставио је нови часовник на тај торањ, који је катастрофално страдао у пожару 1736. године, а на његовом месту убрзо је саграђен нови велелепни, који су назвали дива света и који краси Москву и данас (Спаска кула). Трагајући даље за знаменитостима србске хронометније, поменимо још и велики сат на кули просфорнице у манастиру Хиландар, који је изворно из 15. века, а преправљен у раном 17. веку. Поједини његови оригинални делови, који припадају великом механизму с фолиотом, могли би бити дело помињаног Лазара Србина Светогорца.

 

Вилијем Тејлор Хостетер

архитект, рођен је у држави Алабама, у градићу Тускигију (Тускегее, Ала) у југоисточном делу САД. Пошто је дипломирао на Архитектонском факултету 1985. године, пошао је на пут да обиђе Европу. То путовање по Европи завршио је у нашој Боки, где се спријатељио са неколицином Срба. А враћајући се натраг, у Америку, обећао је себи да ће опет овамо да дође. По повратку у Америку почиње да ради у струци, али му је наша земља стално у мислима; о њој највише прича својој будућој супрузи Сели. Две године доцније њих двоје посећују Југославију. Сада г. Хостетер већ има планове: заинтересован за нашу средњовековну архитектуру, распитује се овде о условима за Последипломске студије. Године 1989. гђа и г. В. Т. Хостетер настављају да планирају шта даље да чине. Најзад, доносе коначну одлуку: "Идемо да живимо у Југославији ". То је било 1991. године - у време највеће кризе на овим просторима! ... Настанили су се у Београду; овде су им и деца рођена - Јелена има данас пет и по година, а Александар три. Ови мали Београђани, који никада нису били у Америци, уредно сваког дана одлазе у дечији вртић.

Господин В. Т. Хостетер је 1989. године, док је овде боравио, са неколицином пријатеља отишао на Косово, на велику прославу поводом шестстоте годишњице Косовске битке. Том приликом је био у манастиру Грачаници, где је и добио идеју да, као стручњак за рад са компјутером, уради компјутерску презентацију те манастирске цркве. Доцније, кад се уписао на последипломске студије на Философском факултету Универзитета у Београду, на Одељењу за историју уметности, предложио је своме ментору проф. др Гордани Бабић, да он уради компјутерску обраду Грачанице. После краћег консултовања идеја је прихваћена, али је уместо Грачанице избор пао на Хиландар!

Подухват је отпочео 1993. године. Тада је први пут отишао у Хиландар. "Никада нећу да заборавим сусрет са том величанственом архитектуром и људима који тамо живе", каже Вилијем, "мирис тамјана је нешто што увек осећам у ваздуху". Једанаест пута је одлазио на Свету Гору и снимајући прикупљао материјал за свој рад. Пошто су многи снимци морали да буду начињени са неподесних места и из непогодних углова, свакој таквој слици је, путем компјутера, отклањао искривљење и слика је тако добила своје праве пропорције.

Архитект В. Т. Хостетер је успео да на компјутеру створи виртуелну представу (скоро као у стварности) хиландарског католикона - краљ-Милутинове цркве - тако да посматрач као да пролази кроз храм, и у континуитету посматра зидни живопис, а по жељи може и да повећа поједине фреске. или чак поједине њихове делове.

Много шта новог је открио В. Т. Хостетер током свог рада на овом подухвату, који је трајао пет и по година; (на сличним подухватима у свету раде читави тимови). Исправио је и неке некадашње погрешне констатације, решио неке погрешно протумачене сцене хиландарског живописа, и дошао до неких досад непознатих сазнања.

Када је у Српској академији наука и уметности (САНУ) одржан научни скуп поводом прославе Осам векова Хиландара, учесници и гости су дугим аплаузом поздравили излагање предавача г. Вилијема Тејлора Хостетера; а у Галерији САНУ, 5. новембра 1998. отворена је изложба "Из прошлости манастира Хиландара" - Вилијемовим "Хиландаром у три димензије".

(Према репортажи Огњана Радуловића објављеној у целини у "Илустрованој Политици" бр. 2076. од 31. октобра 1998. на стр. 20-21.)

 

Хиландар у три димензије

Компјутерску презентацију целине хиландарске главне цркве, урадио је - после свог петогодишњег рада на снимању и обради снимљеног материјала (од 1993. до 1998.) амерички архитект, сада Београђанин - Вилијем Тејлор Хостетер. Вилијем Тејлор Хостетер, користећи компјутерску графичку технологију, омогућио је да се "компјутерским пролажењем" кроз црквену грађевину, њен живопис посматра у целини, а да се затим, и свака поједина фреска може видети и увећана.

До сада смо живопис једног храма могли да посматрамо само на дводимензијалним снимцима појединих представа, издвојеним из ликовне целине којој припадају. Међутим, њихова просторна тродимензијална повезаност у оквиру целине зидног живописа храма, веома је важна за пуно разумевање тог живописа. Било је, стога, од велике користи да се изнађе начин који би омогућио да се просторна, тродимензијална, повезаност живописа лакше и непосредније сагледа.

Осамстота годишњица оснивања српског манастира Хиландара на Светој Гори била је најбоља прилика да се научној и стручној јавности представи овај нови начин за изучавање уметничких вредности зидног живописа храмова. Тај нови начин омогућује даље да се, осим снимка целе фреске, могу посебно видети и неке појединости, као на пример натписи. Тако, уз светачке фигуре, које држе одвијене свитке, постоје и посебни, увећани снимци тих свитака које они држе. Тиме је омогућено да се открију и многе, досад непознате појединости.

Могућност да се поједине сцене живописа проучавају у њиховој просторној, тродимензијалној повезаности у оквиру целине живописа, довела је, такође, до бољег разумевања распореда сцена у склопу појединих циклуса, које чине тематски везане композиције. Неке представе које су у стручној литератури биле погрешно протумачене, или чак остале сасвим незабележене, сада су поуздано препознате, тј. несумњиво је утврђено њихово значење. Исто тако, прочитани су и многи, раније непознати натписи на фрескама.

Сва та нова сазнања и нове идеје, у вези са распоредом живописа, резултат су детаљног снимања сваке фреске, што је омогућило да се, потом, сцене и фигуре са живописа посматрају у њиховој међусобној вези у просторном оквиру храма.

Остварење пројекта ове врсте захтевало је много времена. Да би се представљање фресака хиландарског католикона извело на овај начин, било је потребно око 6000 часова рада само за компјутером.

Свакако, било би веома значајно да и друге наше средњовековне цркве буду обрађене на овакав начин. Најновија сазнања стечена у овој области била би, тако, тренутно на располагању истраживачима широм света.

1) Приказе прати и сажет текст о иконографији одговарајуће сцене и фигуре. Уз сваки од појединачних ликова налази се и кратка белешка из житија, која изучаваоцу пружа основна обавештења и омогућује да се лакше сагледа међусобна програмска повезаност појединих представа.

(Из текста В. Т. Хостетера у каталогу изложбе "Из прошлости манастира Хиландара", Галерија Српске академије наука и уметности, од 5. новембра 1998. - 31. јануар 1999.)

извор: www.rastko.rs

 

Милутин Дедић 

(Шибеник, 30. октобар 1935 — Београд, 11. март 2021) био је српски академски сликар, историчар уметности и путописац.

Рођен је у српској породици у Шибенику, од оца Јована радника и мајке Веронике (Јелке) Дедић. Мајка је удајом поново прешла у православље, у којем је до 17. века била њена породица у месту Рупе. Био је ожењен, има два сина, Луку (академски сликар), и Филипа (дипломирао филмску монтажу). Његов рођени брат био је познати певач, песник, композитор и текстописац Арсен Дедић.

Школовао се у Шибенику и са 18 година постао 1953. године учитељ, са службом у месту Дубравици. Рад је наставио у Примоштену, да би војни рок одслужио у Задру. Милутин је у Београд дошао 1957. године, а 1962. године је дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Милутин Дедић је био учесник преко 30 међународних и домаћих уметничких колонија, излагао је у Републици Србији, Републици Српској и иностранству.[3] Посебно је занимљиво да је више од двадесет пута посећивао манастир Хиландар, (који је обилато помагао Краљ Милутин, где је на месту старе цркве саградио нову саборну цркву), који му је био велика инспирација у преко 500 цртежа и слика на којима се налази манастир Хиландар. Чести мотиви на Дедићевим сликама су воденице, океанска пучина, историјски крајпуташи и споменици љубави, манастири, културно-историјси споменици, лепоте у Србији, а пре распада Југославије и у родном Шибенику, и широм Далмације.

Милутин Дедић је саставио 40 укоричених књига, које броје око десет хиљада страница, испуњених записима, а са четири хиљаде портрета и три хиљаде цртежа. У посебним блоковима су још две хиљаде радова већег формата и у колору.

Мотиви воденица и манастира Хиландар заузимају посебно место у интересовању Милутина Дедића, тако да је и као историчар уметности, познавалац традиције и историје воденичарства, историје Хиландара и српске културне баштине.

Аутор је више књига, међу којима је и „Трг тишине“ (2012), као и 160 емисија „Енциклопедије за радознале“, а као велики хиландарац оставио нам је и монографију о Хиландару. О свом животном путу Милутин Дедић између осталог каже:

„До 1962, када сам дипломирао, променио сам тридесет и пет адреса и исто толико газдарица, студирао сам и радио као коњ, све и свашта. Не, ниједног тренутка нисам помишљао да одустанем, да се вратим... Јесте мени Шибеник у срцу, али ми је Србија у души. То се лако да објаснити...”

Као познаваоца српске традиције и културне баштине, манастира Хиландар, Милутина Дедића називају сликаром културне баштине.

Преминуо је у Београду 11. марта 2021. године.

 

            

Милутин Дедић о осам векова аутокефалности и Хиландару : https://www.youtube.com/watch?v=B0el4abH8Uo

 

 

Љубомир Врачаревић - творац Реалног Аикидоа

 

Љубомир Врачаревић

 

Одлучивши да крене стопама својих предака, и Љуба Врачаревић је био удостојен посете овој светињи, а све по личном позиву и благослову оца Методија, епитропа Хиландарског и оца Никанора, такође манастирског калуђера и неуморног ревнитеља за веру Православну. Од тог тренутка, сам Љуба постаје предводник више ходочасничких путовања на Свету Гору, у коме су га пратили његови верни ученици и мајстори. Оно што су сви они преживели током својих боравака у Хиландару не може се заиста речима описати, с обзиром да су сувише сиромашне да веродостојно пренесу лепоту и богатство духовног доживљаја. Такође, не бисмо претерали ако кажемо да су калуђери Хиландарски, а пре свих отац Никанор, постали истински духовни саветници и непогрешиви руководитељи Љубе Врачаревића и Светског Центра Реалног Аикидоа.

 

 

Надамо се да ће се ови контакти и одласци на Свету Гору и манастир Хиландар, уз Божију помоћ и понављати и убудуће, а све у циљу снажења у Православљу. Свесни смо да је то једини истинит и непогрешив начин за добијање благослова Божијег за све што се ради и дешава Реалном Аикидоу.

 

извор: Светски  центар реалног аикидоа,  http://www.wcra.rs/

 


 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2024 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev