Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Фрескопис 17. века (ХСР)  
 
 
  

Фрескопис XVII века

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

Хиландарска сликарска радионица

 

Истина, у Хиландару постоје дела српских сликара и из XVI века, али су она сасвим ретка.

Тек са освитом XVII века зачиње се стална делатност српских сликара у Хиландару траје без прекида све до последње четвртине тога века. Њен родоначелник је Георгије Митрофановић, а припадници, током времена, још неки именом познати сликари. Тако се постепено образовала манастирска сликарска радионица, с посебним ликовним језиком.Иза ње је остао велики број дела. Значајно је утицала на стваралаштво у матици земљи.

О Георгију Митрофановићу као личности не зна се скоро ништа, сем да је био хиландарски монах и да му се рођени или духовни отац звао Митрофан који је завршио такође као калуђер. Георгије га је као покојног споменуо у натпису у хиландарској трпезарији. Насупрот томе, уметнички пут Георгија Митрофановића веома је познат захваљујући томе што је врло често своја дела потписивао и што се друга, непотписана лако могу распознати. Радио је подједнако у Хиландару и у земљи и био веома радан. За седам-осам година између 1615/16. и 1622, настала су сва његова датована дела читав низ икона, неколико иконостаса и осам фреско-целина.

Најстарије дело му је било иконостас за једну хиландарску капелу, по свој прилици средњовековни параклис Сабора Светих Арханђела. Он је уклоњен са свог првобитног места и замењен новим, неке иконе су изгубљене, а остатак се налази у манастирском музеју. Некадашњој целини, коју повезује истоветност израде, припадају сачуване двери, велика икона патроналног празника и две мале празничне иконе - Рођење Христово и Цвети. На богато изрезбареним дверима насликане су Благовести, а изнад њих попрсја Давида и Соломона. Оне носе годину настанка 1615/16, име ктитора јеромонаха Филипа и потпис зографа Георгија. Цвети и Рођење истих су размера и некада су стајали, како је у то доба био обичај, у горњем делу иконостаса, заједно са изгубљених десет празничних икона, сачињавајући с њима целину. Икона црквене славе - Сабор Арханђела – налазила се међу престоним иконама. Да би је насликао, Митрофановић је узео стару престону икону са истом темом, с краја XIV века, сасекао јој ивице, јер није одговарала новим мерама његовог иконостаса, и на њеној полеђини насликао своју икону. Слике Сабора Арханђела, на лицу и полеђини ових икона, служе као ослонац за претпоставку да је целина припадала истоименој капели.

1620. годне у Хиландару, насликао је иконостас у капели Светог Трифуна што се налази испред улаза у манастир. На иконостасу царске двери насликао је с Благовестима и с попрсјима Давида и Соломона и престоне иконе: Христа на престолу, Богородицу на престолу с Христом на крилу, стојећег патрона храма, Светог Трифуна. Том иконостасу могла је припадати, јер је иста по духу, и мала икона апостола Филипа, која је судећи по малим размерама, била укључена у деисисни чин с попрсјима апостола. У ту црквицу је, тада или касније, унесена и његова нешто старија и мала икона Богородице с Христом са епитетом "И младенца млеком питела јеси" (сада у музеју).

Најзад, 1622. године, у новембру месецу, по наређењу игумана Илариона и читавог братства, завршио је живопис у хиландарској трпезарији. Стара трпезарија је, пре тога, била поправљена и стављена је дрвена и обојена таваница, вешто дело исламског дрводељског заната. Насред таванице је у раскошан дуборезни и позлаћени оквир смештена Митрофановићева икона Христа Пантократора у попрсју. На три зида сачувале су се његове фреске осим на северном, где је сликарство с краја XVIII века: у горњем појасу Акатист Богородице, испод њега циклус са сценама из живота Светог Саве српског,илустрован према тексту хиландарског књижевника Теодосија, а у доњем појасу стојећи светитељи. На западном зиду су још и четири велике композиције: Лествице Јована Лествичника, Сабор арханђела са падом Велзевула, Хвалите Господа, Сабор бесплотних сила. Програмски је све тако смишљено да најпоучније делује на монахе при обеду - прослављају се Богородица као заштитница Хиландара, Свети Сава као ктитор и висок узор свим српским монасима, источни пустиножитељи и атонски подвижници, српски краљеви и грчки цареви, који су највише допринели подизању Хиландара. Посебне композиције на западном зиду проучавале су непосредно, али и симболиком. Трпезарије су, од средњега века, имале и посебности у програму. Те сцене везане за обед и евхаристију обновљене су у XVIII веку.

Митрофановићево сликарство је за осам година прешло пут од извесних тврдина до изразите мекоће у стилу, од јаких супротстављања светлог тамном до њихових ублажених односа, од тамнијег до светлог колорита, од опорости до лиризма. И пропорције фигура, у почетку незграпне, било што су светитељи кратки или издужени, усаглашени су на крају с класичним сразмерама. У Хиландару су та два раздобља врло изразита: претпостављени иконостас из 1615/16. припада првом, а иконостас из Светог Трифуна и фреске у трпезарији представљају крајњи домет другог раздобља. Дела која су настала на прелазу између њих налазе се у Србији, Далмацији и Херцеговини. Извесно, дела која је радио пред смрт по уметничкој вредности далеко надмашују она што је створио на почетку свога рада.

Појава Георгија Митрофановића у српском сликарству била је доста необична. Он се од својих савременика, сликара у земљи, разликовао по томе што су његова дела много више наликовала на грчка, поготову критска. Док се он ослањао на средњовековно предање и на атонско грчко сликарство XVI века, сликари у земљи су се само угледали на живопис из славних манастира у Србији. Нико није био ближе средокраћи између српског и грчког уметничког израза колико Георгије Митрофановић. Његово дело је, у исто време, одредило тон којег ће се припадници сликарске радионице у манастиру Хиландару, с више или мање одступања, придржавати за све време њеног постојања. Да би могао за кратко време завршити тако огромно дело, Митрофановић се окружио помоћницима и ученицима. Они су се морали управљати према свом мајстору. У Хиландару су остали трагови њиховог рада на иконама које би могле бити из друге или треће деценије XVII века. Тако су, на пример, на једним царским дверима, чија су оба крила по висини напукла, скоро дословно поновљене Благовести с Митрофановићевих двери из Светог Трифуна, као и њихов колорит. Нешто друкчији тип Богородице и начин моделовања драперија одвајају ово дело од Митрофановићевих. Сликар једне иконе, с ликовима Кирика и Јулите, опонашао је Митрофановићев стил из првих година рада, као што је то чинио и мајстор мале иконе Светог Николе на престолу, којем Христос приноси јеванђеље, а Богородица Омофор. Ни икона Христа Сведржитеља, такође преломљена по средини, није далеко од типа Христа каквог је сликао Митрофановић. Све оне, као и Митрофановићева дела, имају искључиво српске натписе и текстове.

О стању у хиландарској радионици по нестанку Митрофановића сведочи иконостас у параклису Четрдесеторице мученика. Иконостасима двери с Благовестима и три иконе: Богородицу на престолу с малим Христом у крилу између двојице анђела, Деисис и Смрзавање на леду четрдесеторице мученика настале су у исто време, 1622/23, а ктитор је био проигуман Василије, како то пише на дверима. Рад су двојице уметника: онај што је урадио двери и сцену с мученицима сликао је витке светитеље с издуженим лицем без белих акцената, а други је доста неспретно скраћивао седеће фигуре, заокругљивао лица светитеља и стављао беле акценте. Први је следио Митрофановића, али је унео више грчког начина у моделовање. Натписи на његовим делима су српски. Други је опонашао критски манир, а натписи су грчки. Један јевероватно Србин, други Грк. Обојица, без обзира на разлике, радила су супротно од Митрофановића: нису се удаљавали од општег грчког израза у светогорском сликарству, већ су му се поново приближавали.

То исто се десило и с непознатим сликарем које је 1634/35. године заслугом архијереја Симеона израдио царске двери с Благовестима и, изгледа, Распеће с ликовима Богородице и апостола Јована за иконостас главне цркве. Тада се, наиме, херцеговачки митрополит Симеон, на повратку из Свете Земље, задржао у манастиру Хиландару и био од игумана и братије замољен да буде ктитор главног манастирског иконостаса. Он је пристао, па је направљен раскошан дуборезни оквир, обојен и позлаћен, и двери с поменом његовог ктиторства. Није познато које су старије или у исто време настале иконе биле смештене на иконостас, јер је он уклоњен у XVIII веку. Дуборез са њега је исечен и као украс прикован на иконостасе у параклисима Светог Георгија, Јована Претече, Светог Трифуна и Светог Василија на мору. Двери и Распеће, израђени у духу атонског грчког иконописа, случајно су сачувани. (Двери су сечењем смањене и сада су у музеју, а Распеће с фигурама Богородице и Јована, исеченим по обрисима, смештене су на врх иконостаса у параклису Јована Претече). Међутим, било је то управо доба када се појавила једна изразита струја која се супротставила поистовећењу српског иконописа са грчким. Њени главни представник био је зограф Јован што се 1632. године српски потписао на иконици  Свете Петке, а коме се може приписати и велика икона стојећег Светог Димитрија у наосу католикона, изведена такође 1632. за игумана Филимона. Изгледа да је он боравио у Хиландару још 1605. године, јер је његова, нема никакве сумње, и велика непотписана икона Светог Николе у попрсју, која виси у једној од соба манастирске болнице. Штета што су му друга дела у Хиландару изгубљена, јер је био један од највећих српских сликара у време турске владавине. Изврстан цртач, снажан када обликује волумен и када поставља звонке и једре колористичке односе, он је волео и раскошно да орнаментише одећу, као и да растопљеним златом обасја истакнуте облике огртача. Чулна лица његових светитеља као да имају узор на иконама касног XIV или раног XV века. Ниједна одлика критског или уопште грчког сликарства тога времена није у његовом делу нашла одјека.

По кључним особинама, као и по појединостима, његово дело и сликарство једног уметника из старе Херцеговине - у историји уметности познатог под погрешним именом Козма - истоветни су као да је у питању иста личност. Такозвани Козма је, између 1626. и 1665, извео низ фресака, икона и минијатура: део живописа у припрати и неке иконе у манастиру Пиви, фреске у параклисима Светог Стефана и Светог Николе, као и две иконе у манастиру Морачи , три иконе у Никољцу код Бијелог Поља, минијатуре једног псалтира (сада у Новом Саду), већи део икона на иконостасу цркве Светог Николе у Подврху код Бијелог Поља итд. По најлепшој српској икони из XVII века, из манастира Мораче, с представама Светог Симеона Немање и Светог Саве, слути се да је био у Хиландару. Сцене око главних личности илуструју житије Светог Саве према тексту књижевника Теодосија. Те сцене и Митрофановићев циклус о Светом Сави из хиландарске трпезарије иконографски су једнаки. Морачка икона из 1645. године, млађа преко две деценије од Митрофановићевих фресака, као и истоветан уметнички израз на свим делима, доприносе закључку да се под именом тзв. Козме крије хиландарски зограф Јован. Ако се ова претпоставка покаже исправном, онда је Јованова делатност трајала равно 60 година с тим што икону Светог Николе у Хиландару треба сматрати првим, а део иконостаса у Подврху последњим његовим делом.

У седмој деценији XVII века прилике у хиландарској сликарској радионици потпуно су се измениле. Преовладао је грчки начин рада. Његов носилац био је поп Данило, зограф који је око себе сакупио сараднике, па је сам, и уз њихову помоћ, живописао параклис Светог Николе 1667. године и параклис Светог Георгија око 1671.године, опремивши их и иконостасима. Главне теме у првом параклису, поред појединачних ликова светитеља, јесу Небеска литургија, Велики празници и Житије Светог Николе, а у другом, изнад стојећих фигура, Велики празници и Житије Светог Георгија. У параклису Светог Николе насликан је и игуман Виктор као ктитор, којег Светог Никола приводи Христу, али су и српски светитељи - Свети Сава српски, краљ Милутин као ктитор Хиландара, краљ Стефан Дечански, кнез Лазар и Свети Ђорђе Кратовац, страдалник од Турака - нашли ту своје место. У капели Светог Георгија нема ни портрета ктитора, херцеговачког митрополита Василија, као ни Срба светитеља. Само се на иконостасу налази икона Светог Саве и Светог Симеона. И док су натписи у Светом Николи превасходно српски, сa једном грчком упадицом, у Светом Георгију су сви грчки. На иконостасу су његова дела боља и племенитија, по вредности и начину рада равна најбољим грчким иконама тога времена, иако ни на њима није могла бити избегнута тврда схематичност. У питању је најбоље очувани иконостас једног параклиса из XVI и XVII века. У дуборезни иконостас уметнуте су престоне иконе Богородице Одигитрије, Христа на престолу и Светог Николе; изнад њих, на две рељефне и позлаћене аждаје, смештен је крст с насликаним Распећем, а испод његових кракова две плоче с фигурама Богородице и апостола Јована; на дверима су Благовести с попрсјима Давида и Соломона. Изгледа да су двери рад неког Даниловог сарадника: пропорције фигура су природније него на Даниловим делима, а натписи су грчки за разлику од осталих.

Поп Данило је насликао већину икона и за иконостас у капели Светог Георгија: Христа, Богородицу Одигитрију (нестала после 1960; на њено место постављена је Богородица на престолу, икона такође из XVII века, која је нeкад била у употреби у Светом Николи), Светог Георгија којем анђели стављају мученички венац, двери с Благовестима, Давидом и Солoмоном. Један од његових савременика, а можда и сарадника, урадио је икону Светог Саве и Светог Симеона. Други његови сарадници или ученици осликали су капелу. Они су се угледали на његова дела: Свети Георгије на фресци је поновљена слика Светог Георгија са иконостаса. Сем у олтару, фреске су доживеле промене услед досликавања. Ученици су били слабији цртачи од учитеља, негде неспретни и наивни, али зато топлији и у боји живљи.

 

Крај хиландарске радионице

 

Убрзо су се српски поручиоци сасвим окренули према грчким сликарима, у чијем делу је преовладавала празна декоративност, али и привидна раскош изражена у претрпаности украса и претераној употреби злата на одећисветитеља на иконама и, чак, на ореолима светитеља на живопису. То је нарочито дошло до израза у две капеле изграђене заслугом браће Никанора, Симеона и Георгија, у Светој Тројици на Спасовој Води и у Јовану Претечи, на пиргу Светог Саве. У њима је тематика уобичајена за параклисе: Христос Пантократор и Божанска литургија у слепим калотама, јеванђелисти у пандантифима, Велики празници по зидовима и сводовима, појединачне фигуре светитеља у доњем појасу и у медаљонима. У Светој Тројици има неких сцена из живота Богородице, а у Јовану Претечи из његовог житија. Мајстор из задужбине духовника Никанора, Свете Тројице, из девете деценије XVII века, нешто је вештији од онога који је, за београдског митрополита Симеона, чији је портрет такође извео, 1684. године осликао капелу Јована Претече. Њих двојицу сједињује исти дух: у њиховим делима умире византијски језик изражавања у леденом понављању облика, давно истрошених претераним оптицајем. Непознати уметник из Јована Претече насликао је у капели и иконостас с царским дверима и Недреманим оком над њима, а с престоним иконама Богородице на престолу, Христа на престолу и Рођења Јована Претече.

За шездесет-седамдесет година постојања, хиландарска радионица прошла је сложен пут, стално у недоумици - колико се удаљити од општег атонског стила у сликарству или колико се поистоветити с њиме. Била је утемељена на два предања, домаћем и грчком. Србима се морало чинити да је подређена грчким схватањима, док су је Грци, посебно у извесним раздобљима, држали за испоставу Пећке патријаршије. У сваком случају, у оквиру српске уметности у XVII веку, она је знатно издвојена по укрштености утицаја. Њена схватања уткала су се и у српско сликарство у земљи, као што је њено постојање допринело да се појаве неки међу најбољим сликарима на подручју Пећке патријаршије, који су најпотпуније успели да се изразе кроз дела остварена у старој Херцеговини.

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2024 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev