Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Градитељство 12. и 13. век  
 
 
  

Архитектура и градитељство XII и XIII векa

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

10.-12.век

 

Негде у доњим деловима садашње јужне половине манастирске целине, некад и под земљоm и познијим грађевинама, почива оно здање које је већ око 1200. године било скоро завршено. Претпоставља се да није обухватило много већу површину од половине данашње целине и да је, слично неким мањим светогорским манастирима, било четвртастог облика. Зидине које су окружавале двориште биле су учвршћене високим кулама-пирговима ради успешније одбране. Пирг Светог Саве, у две трећине своје висине, и пирг Светог Георгија, скоро цео, настали су у време првих српских ктитора. Њихови дебели зидови изграђени су ломљеним каменом и ојачани снажним пиластрима, спојеним луковима. Имали су моћно круниште одакле се осматрала околина и вршила одбрана. По свом облику и конструкцији нису се разликовали од осталих светогорских пиргова; због положаја, у два наспрамна угла старог манастира, браниоци су могли да надгледају по два зида: са пирга Светог Саве источни и северни, са пирга Светог Георгија јужни и западни.

Тек ће помнија испитивања показати колико се испод данашњих конака налази остатака Немањиних и Савиних грађевина: трпезарије, кухиње, монашких ћелија и пратећих објеката неопходних манастиру. Изгледа сасвим могућно, како каже манастирска легенда, да је поред цркве, с јужне стране, недалеко од олтара, сачувана ћелија Симеона Немање. Мала издужена просторија с отвором према цркви има тек понеку нишу у зиду за остављање ствари и књига. Била је осликана фрескама и украсним мотивима, од којих је остао један црвени крст на светлој позадини. Од свих грађевина у овом делу манастира, ћелија Светог Симеона свакако је најстарија. Онемоћали старац из ње је слушао певање у цркви за време богослужења.

Првобитна црква више не постоји, била је тесна, па ју је краљ Милутин порушио крајем XIII века да би на њеном месту изградио много већу грађевину. У почетку је братству била довољна, а старачкој скрушености замонашеног великог жупана Србије и младалачкој скромности принца одбеглог од световне власти она је баш таква и одговарала. Ако се и може претпоставити да је била мала, не може се тврдити да је могла изазвати пребацивања ктиторима да нису били дарежљиви при њеном опремању. Неколико капитела - један нарочито леп по свом лиснатом и геометријском украсу, сада на манастирском бунару - и неколико рељефних плоча, уграђених у цркву краља Милутина, показују да је храм имао камени клесани украс изведен у византијском духу свога времена. Унутрашњост му је сјала због злата на фрескама. Управо је злато остављало најдубљи утисак. Његову појаву на фрескама забележио је, пре рушења цркве, хиландарски монах и књижевник Теодосије у своме делу о животу Светог Саве. Злато на фрескама употребљаваће се дуго времена: већина манастирских цркава у Србији у XIII веку, а неке и у XIV, добиће живопис на златној позадини. Био је то начин да се јевтинијим средствима изазове утисак да је храм украшен мозаиком, као многе царске задужбине у Византији. Хиландар је и овог пута, као и у многим другим случајевима, био преносилац једне византијске идеје коју је претходно прилагодио српској средини и њеним могућностима.

Стари иконостас, пре клесан него зидан, такође није био велик, као ни црква. Врло је вероватно да су у његов састав улазиле мале царске двери које су се до данас сачувале у манастирској библиотеци . Могле су настати и пре 1200. године. У том случају, у Хиландар су приспеле из неког манастира, где су већ употребљаване. Њихова дрвена крила се завршавају тако да склопљена чине полукруг. Раскошно су инкрустирана: читава површина прекривена је разноликим орнаментима од ситних комада слоноваче; на сваком крилу су по три удубљења уоквирена цветним шарама изрезаним у слоновој кости. У тим удубљењима некада су биле плочице од слоноваче с рељефним фигурама светитеља. Њихов размештај је, вероватно, био уобичајен за то време: у горњем делу су се налазила попрсја пророка Давида и Соломона, у средини арханђел Гаврило и Богородица, а у дну су, по свој прилици, стајали црквени оци литургичари Свети Василије и Јован Златоусти. Нестао је управо тај најскупоценији украс. Само једна истоврсна врата са иконостаса из Протатона у Кареји, где се сачувала плочица с ликом Јована Златоустог, показују како су некада изгледале хиландарске царске двери. Карејске двери морала је израдити иста мајсторска радионица која је направила хиландарске. И једне и друге редак су пример ове врсте занатства у Византијском царству.

 

 

13.век

 

Најзад, на неком свечаном месту у цркви, можда у неком проскинитару, била је, ради одавања почасти, постављена посветна икона манастира Хиландара, Богородица Одигитрија . Њено име носио је Хиландар од обнове под Немањом и Савом. Морала је, зато, бити набављена чим је црква почела да служи. Урађена је у мозаику, али није велика, као што нису велике ни друге патроналне иконе по светогорским манастирима, ако су изведене мозаичком техником. Донесена је, свакако, из неког од већих уметничких византијских средишта, пре свега из Цариграда или Солуна, где се неговао мозаичарски занат. Строгошћу својих црта, озбиљношћу израза и упечатљивим погледом крупних очију изазивала је поштовање. Богатством употребљеног материјала надмашивала је све остале хиландарске иконе, јер више ниједна, до краја средњег века, није била урађена у мозаику. Вероватно је управо пред њом преминуо стари Симеон Немања, који је пред смрт, по сведочанству хиландарца Доментијана, затражио да му се донесе икона Богородице како би јој предао свој дух. Најпре је то могао учинити пред иконом Богородице Одигитрије којој је посветио Хиландар.

У освит XIII века Хиландар није изгледао сиромашно, иако је у односу на велике манастире, какви су у то време били Лавра, Ватопед и Ивирон, које су помагали византијски и грузијски цареви, био много скромнији. По ненаметљивој раскоши се, ипак, видело да су га подигла двојица замонашених чланова владарске породице из мале српске државе. Извесно је да је, због угледа својих ктитора и изгледа који је одговарао њиховом достојанству, стекао одмах високо место у светогорској хијерархији.

Наследници Стефана Немање на српсом престолу, а Светог Саве на архиепијској столици, нису заборавили њихово завештање. Сви су се бринули да Хиландар не оскудева, увећавајући његова богатства, анеки и умножавајући његове зграде или да се украсе оне које су већ раније биле подигнуте. Међу свима се истицао ревношћу краљ Урош I (1242-1246), немањин унук, угледни ктитор манастира Сопоћани. Измежу 1257 и 1259 год. он је даровао Хиландару нека имања и подигао је у гори на око пола сата хода изнад хиландара пирг Преображења. Служио је манастиру као скит и испосница за мањи број калуђера. Одмах је постао средиште књижевне и преписивачке делатности. У њему се настанио јеромонах и духовник хиландара Доментијан, једна од најпознатијих културних личности Србије у 13 веку. Ту је под његовим руководст5вом радио млади преписивач граматик Теодор Спан . Ту је 1264.год. је Доментијан завршио дело о животу Светога Симеона по наредби краља Уроша I. То здање је данас познато као келија-скит Спасове воде.

(бд 56-62)

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev