Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Књижевност 14. века  
 
 
  

Књижевност XIV века

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

Данило је започео тамо где су стали биографи XIII века. Од њих је прихватио тематику и философију историје, књижевни облик и стил. Његов је главни узор Доментијан а преко њега и Првовенчани. Данилове су биографије "чиста реторска житија" византијског типа. На Данила су се надовезали његови настављачи, посебно његов ученик.

Од појединачних биографија по вредности се издвајају три: Милутинова од Данила и Стефана Дечанског и архиепископа Данила од Даниловог ученика. Данилов Живот краља Милутина, који заузима средишњи положај у књизи, најопширнији је и уједно највише историчан од свих осталих животописа. То дело местимично, нарочито у партијама о ратовима које је водио Милутин, прераста у хронику владавине овог краља, који је од свих Немањића најдуже владао, био највећи ратник и уједно највећи градитељ задужбина међу њима. Данило је човек значајне књижевне културе, али без већег дара. Његово је приповедање без рељефности, његова реторика – без песничког полета. Њега талентом далеко надмаша његов ученик, који је написао две најлепше биографије зборника: Живот Стефана Дечанског и Живот архиепископа Данила II. Иако тежи да иде стопама свог учитеља, ученик је много ближи оној линији српске хагиобиографике чији су представници Сава и Теодосије. Као и они, Данилов ученик, је пре свега приповедач, с том разликом што њему недостаје емоционално-психолошка компонента која чини особеним два споменута писца. Његово казивање усмерено је на спољашња збивања; оно је више хроничарско, епско. Највише домете постигао је у описима масовних кретања и окршаја, у чему је показао изванредно осећање за географски простор, тако ретко код наших старих писаца. Две ратне епизоде из његових житија, битка на Велбужду и Живота Стефана Дечанског и Данилово војевање с разбојницима из Живота архиепископа Данила, заједно са сценом Немањине смрти из Савиног Живота Светог Симеона, епизодом о Савином бегу у манастир из Теодосијевог Живота Светог Саве и Животом Петра Коришког у целини представљају највеће приповедачке домете наше средњовековне књижевности.

Светогорац је сигурно и Данилов ученик и настављач, аутор Житија Данила II . Његов је изванредан, жив и драматичан опис одбране Хиландара од напада Каталанске компаније, који је могао да напише само учесник и сведок догађаја.

Крај средњовековног раздобља обележен је у књижевном животу Хиландара веома интензивним преписивачким и преводилачким радом, по свој прилици у тесној вези са радом других књижевних центара Српског Царства. Прате се и преводе савремена византијска теологија и аскетика (Григорије Палама, Григорије Синаит, Калист и други), а исто тако она дела рановизантијске књижевности која су са исихастичким покретом у Светој Гори доспела поново у центар пажње. Ту се истиче превод знаменитих списа Псеудо-Дионисија Ареопагита, капиталног дела рановизантијске мистике и религијске философије, које се веома много наслања на неоплатоничаре и хеленистичку мисао. Превод је израдио хиландарски старац Исаија по жељи серског митрополита Теодосија, уочи саме Маричке битке 1371.год. Исаија је оставио поводом тога и изванредан запис о маричкој бици, на самом завршетку свога превода који "у добра времена поче, а сврши у најгоре од свих времена". О самом старцу Исаији непознати његов ученик из Хиландара или Светог Пантелејмона (где је Исаија једно време био игуман), у сваком случају Србин, пише Житије крајем XIV века, сачувано само у хиландарском рукопису.

 

Књиге из XIV века

 

Током ΧΙΙΙ века Хиландар развија своју преписивaчку и илуминаторку школу, али и даље под јаким утицајем грчке средине. Већ у XIV веку се развија посебни стил који је у духу српске цркве и сазрева у посебну сликарску радионицу, која се, пре свега, посветила украшавању књига.

У току XIV века развија се хиландарски скрипторијум до врхунца. Осим писарнице у самом манастиру, нарочито се истиче карејска писарска радионица. Старац Теодул, обновитељ келије, преписује тамо Житије Светог Саве од Теодосија 1336.год. Негде у то време истиче се писар Роман: сачувано је у Хиландару његово прекрасно Изборно јеванђеље ; средином века - можда овде ради монах Теоктист, аутор чувеног Јеванђеља Николе Стањевићa; у трећој четвртини - неколицина изврсних писара-монаха: Дамјан, Јов, Дионисије, Јосиф, Марко, Атанасије, игуман Доротеј и проигуман Тимотеј.

Овако жива преписивачка делатност, посведочена, извесним бројем обимних рукописа хиландарске библиотеке и неких других европских библиотека и колекција (Беч, Париз, Берлин, Москва, Лењинград, па чак и Новосибирск), довела је до стварања писарске школекоја је веома много утицала на морфологију ћирилског писма у Србији и одиграла важну улогу у развоју српског правописа XIV века.

Хиландарска библиотека има низ рукописних књига из треће четвртине XIV века чији су дародавци познати, а украс једнак или врло сродан. Међу њима се истичу: јеванђеље патријарха Саве, настало између 1354. и 1375. године;

 

Четворојеванђеље патријарха Саве IV ( XIV век)

 

Jеванђеље великог војводе Николе Стањевића, из седме деценије XIV века;

јеванђеље отприлике из истог доба, из кога је истргнут најлепши украс; апостол монаха Атанасија, поклоњен Хиландару 1364/65.год.

 

Четворојеванђеље из XIV века

 

 и литургијски свитак из истог доба.

 

Литургија Светог Јована

 

Известан број рукописа с украсом овога стила, пореклом из Хиландара или Светог Павла, налази се по руским библиотекама. Најраскошније је украшена књига патријарха Саве која, поред разнобојних иницијала с преплетима, има четири велике заставице испред сваког јеванђеља. Поља заставица попуњена су стилизованим цветним латицама и геометријским орнаментима, изведеним бојом и златом; у средини заставице је округло, квадратно или четворолисно поље с ликовима јеванђелиста у тренутку писања, иза којих је насликана по једна млада жена, симбол божанске мудрости. По богатству, пред њом много не уступа ни јеванђеље Николе Стањевића, чије су заставице без представа светитеља, али су зато иницијали бројнији и маштовитији; на њима су, понегде, насликане птице или цвеће. Без обзира на међусобне ситније разлике, украс у свим тим рукописима својствен је тзв. раскошним или неовизантијском стилу минијатура који је почео да се шири по свим православним земљама око средине XIV века. Одлика му је ослањање, типом орнамената, на старији византијски украс у књигама из XI и XII века. Тај стил је био познат и уметницима у Серу и у бугарској престоници Трнову. У Серу је тако украшено јеванђеље митрополита серског Јакова 1354. године, а у Трнову, највероватније, јеванђеље бугарског цара Ивана Александра, 1356.год.

У ту скупину спада и тзв. Томићев псалтир у бугарској редакцији. Један део ових српских и бугарских рукописа толико је сличан по свом писму да се приписује истом преписивачу, Симеону или Симону, који је неке од њих и потписао. Међутим, све до почетка XV века, такво схватање ретко је продирало у Србију. Оно ће преовладати тек у Српској Деспотовини, кад и у великокнежевској Москви. Ктитори хиландарских рукописа су били са различитих страна - патријарх Сава из Пећи, Никола Стањевић из источне Македоније, монах Атанасије из Хиландара - док је украс рукописа истога рода, што наводи на закључак да су им књиге преписане и исликане у Хиландару. Стилско јединство украса највише би сведочило да је у доба царства постојала снажна хиландарска преписивачка и илуминаторска радионица.

Са Хиландаром су у вези и два састава велике књижевне вредности, исписана на необичном материјалу. Жена деспота серског Угљеше Мрњавчевића, Јелена, дала је да се на малом диптиху (двострукој иконици од сребра) урежу стихови њене туге за дететом, између 1368. и 1371.год. Њен мали син Угљеша сахрањен је у Хиландару, а диптих се и данас налази у манастирској ризници.

 

Завеса за царске двери рад монахиње Јефимије, 1399.година

 

Завесу за царске двери у Хиландару Јелена је извезла већ као монахиња Јефимија у Србији 1398/99.год, са текстом Мољенија Господу Исусу Христу, надахнутог стиховима Симеона Новог Богослова.

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev