Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Света Гора Манастири Кутлумуш
 
 
  

Манастир Кутлумуш

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 

 

(Преображење Господње, на дан 6. Августа)

 

На пет минута хода од саборног карејског храма (Протатона) према југу, испод стазе која води ка Филотеју, налази се манастир Кутлумуш, - Κουτλουμούσιou (Преображење Господње, 6/19. август) – који је шести по рангу у светогорској хијерархији. Посвећен је Преображењу Господњем, а истраживачи светогорске историје нису досад утврдили ко је, под каквим околностима и када основао Кутлумуш, у коме је једно време боравио и наш архимандрит Герасим Зелић. Манастир је од настанка познат под именом Кутлумуш, или Харитонов манастир. Зову га и Војводин манастир и Лавра румунских земаља (Кадас:69) јер су га нарочито помагали влашки владари. У науци су опречна мишљења о називу манастира и ко би могао бити његов оснивач. Најстарији документ у коме се помиње Кутлумуш је из 1169. године, што значи да је на Атосу постојао манастир са тим именом, али да он не мора бити у вези са данашњим.

Успенски сматра да је манастир основао припадник турског племана по имену Кутлумуш, или „потомак поглавара Кутлумуша I, који је умро 1063”. или  да је то дело и неког хришћанског великодостојника са Кутлумушовог двора који је прешао на Свету Гору. Манастир је дуго био у невољама, а стање се још више погоршало упадима франачких и каталанских гусара. Да би помогла Кутлумушу светогорска управа му је уступила запустеле манастире Светог Илије и Ставроникиту, а касније Анапавсу и Филаделф. Манастир се опоравио и доживео успон у време игумана Харитона са острва Имбра, који је одржавао добре односе са угровлашком господом, нарочито је за судбину манастира успео да заинтересује Јована Владислава (1364-1374) који је финансирао подизање зграда и пристаништа. У манастир су почели да пристижу угровлашки монаси, Харитон је касније постао угровлашки митрополит, задржавши и игуманско достојанство, а био је и светогорски прот. На игуманском трону га је наследио Угровлах Мелхиседек.

Кутлумуш је доживео свој врхунац када га је патријарх Антоније, 1393, прогласио патријаршијским. Било је то време првог турског освајања Свете Горе, па се Константин Драгаш прихватио да буде покровитељ манастира.
Историја Кутлумуша вели да је број монаха у манастиру убрзо постао толики да су многи морали да се настане у оближњи Алипијски манастир (данас келија Светих апостола) чије је братство било малобројно. До уједињења два манастира није дошло, иако је то била жеља патријарха Јосифа.

Слом византијске власти над Светом Гором (1424) довео је до новог периода опадања манастира. Био је сасвим опустео када су се у њега уселили монаси из дунавских земаља, а румунски владари (нарочито војводе Радул Велики и Неагоја) почели да шаљу новчану помоћ. Тада је и назван „Лавром румунских земаља“. Манастир се опоравио и поново прешао у грчке руке 1515. године, у време патријарха Јеремије I. И данас у братству има неколико калуђера Румуна. Кутлумуш је у потоњим вековима више пута страдао у пожарима (1497, 1769, 1857, 1870) али је успевао да се опорави. Међу манастирским добротворима истичу се александријски патријарх Матија III, који се после повлачења са трона настанио у Кутлумушу, обновио крило страдало у пожару 1769. и саградио трпезарију, затим педагог и издавач литургијских текстова Вартоломеј, такође са острва Имбро, а у обнови манастира од последица пожара у другој половини XIX столећа игуман Мелетије из Левкадије. Кутлумуш се вратио општежићу још 1856, једним сигилијем патријарха Кирила VII. Главна црква, посвећена Преображењу Господњем, је петокуполна грађевина из 1540 а живописана је одмах по изградњи. Првобитан живопис је прекривен новим, а дрвени иконостас је с почетка XIX века.

Манастир има седам параклиса, од којих је највећи Богородице Страшне заступнице, с леве стране унутрашње припрате, саграђен 1733. Параклис носи име по истоименој Богородичиној икони која се у њему чува. Насликана је на несагоривом дрвету и припада типу Перивлепте тихвинске. Пркосила је нападима Турака а једном је на волшебан начин заштитила манастир од турске најезде. Две побочне капеле такође су украшене фрескама. Неколико мањих цркава је изван зидина манастира. Манастир има фијалу, која стоји близу улазних врата католикона.

 

католикон

 

У манастирској ризници смештене су вредне литијске иконе, сасуди, крстови, одежде, а реликвијар садржи двеста делова моштију седамдесет светаца (између осталих, део леве ноге Свете Ане, оковане сребром 1780, главе св. Алимпија Столпника). У библиотеци се чува око 700 рукописа, од којих је стотина на пергаменту. Вредним илуминацијама и минијатурама . Од посебне вредности су кодекс бр. 100, из XIV века, с народним представама из живота Јосифовог, као и бр. 531, из 1677, који има изванредне иницијале, а садржи три литургије.

Због близине Кареје Кутлумуш има посебне односе с Протатом. Обичај је да се на Велики понедељак протатска икона Достојно јест однесе у манастир ради благослова, док истог дана вечерње у протатској цркви служе калуђери из Кутлумуша. Обичај налаже и да се кутлумушка икона Страшне заступнице наредног дана свечано пронесе улицама Кареје.

Кутлумушу припадају скит Светог Пантелејмона, недалеко од манастира, на путу према Ивирону, који је године 1785. основао монах Харалампије подигавши скромну цркву, као и три пустињачке испоснице у насеобини Капсала. Око манастира је још 18 келија, а у оној посвећеној Јовану Крститетљу , у „најужем језгру“ Кареје, на „двеста метара од Протата“, обитавао је, и сам је осликао, знаменити зограф Дионисије из Фурне (рођен око 1670, умро око 1745).
Келија у којој се Дионисије из Фурне молио и иконописао, и у којој је саставио „зборник упутстава за источнохришћанске зографе“ до данас је добро сачувана. Један наш учени поклоник је казао да никада и нигде није осетио ону „блиску и чудесну везу са прошлошћу“ као у овој келији. Виктор Иго је прочитавши Дионисијев спис, који се најпре појавио у француском преводу (1845), написао да је то једно од оних дела у којима се „налази све, помешано и сливено у моћан и јединствен склад: уметност и историја, поезија и религија“.

(факти2)

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev