Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Иконопис О иконама  
 
 
  

О иконама

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

Kада је млада српска држава почетком XIII века постала монархија, а њена црква аутокефална, новоустановљена династија Немањића је, што је сасвим разумљиво, гајила антагонистички однос према политичким утицајима Цариграда. То се, међутим, никако није односило и на уметничке упливе: у исто време када прогони грчке епископе са српских катедри, Свети Сава доводи у земљу најбоље уметнике - зографе, живописце - са Порте, постављајући на тај начин громадне темеље српске средњовековне уметности.

Ова уметност ће се развијати и прерасти не само епоху Немањића, већ и пад Смедерева, а наставиће да живи и у Србији под турском владавином. Њене карактеристике, препознатљиве су на свим споменицим а које је оставила ишколована рука, култивисани темперамент и пробуђено око српског мајстора, оне као печат стоје на грађевинама, фрескама или илуминацији рукописа, али најизоштреније се, чини се, могу пратити на икони, невеликом, али углачаном драгуљу у коме се огледа делић вечне небеске литургије. Њене димензије и далеко већа комуникативност иконе - није везана за зид, дакле "мобилна" је, могла је лако да "путује" и да се релативно брзо копира - донеле су јој значај који је имала не само као култна слика, већ и као преносилац уметничких замисли и стилова.

 

ризница депо

 

Још пре формирања српске државе, у време када су Словени започели са "прикључивањем" на византијски културни модел, два значајна догађаја - Други никејски сабор (787. г.) и дефинитивна победа Ортодоксије (843. г.) већ су се збила: дуготрајне распре између иконокласта и иконофила биле су окончане, јереси надвладане, а иконографски програм нове цркве осмишљен је до детаља.

 

Мозаици надчулног сјаја

 

У њему је икона, чији корени сежу у далеку јудео-гностичко-хеленистичку традицију, а која је опстајала и у ранохришћанском периоду, задржала своје место и значај и наставила са развојем. До тада извођена само у техници енкаустике (боје растваране у воску), сада се све чешће појављује и у другим техникама.

Једна од најстаријих сликарских техника у византијској уметности после 843. је мозаик, који је, због своје минуциозности - када је реч о икони - захтевао изузетну вештину и стрпљење. Слика је саздавана помоћу коцкица чија величина није премашивала неколико милиметара, рад је тражио искусну руку, али је ефекат био изванредан: због нарочитог преламања светлости на злату, икона је треперила неземаљским, надчулним сјајем, што ју је у очима посматрача ваздизало изнад материјалног света.

Сличан утисак дематеријализације и дводимензионалности постизан је и у техници ћелијастог емајла. Доцније, међутим, у употребу све више улази темпера, која се устаљује и одомаћује међу иконописцима.

 

Златом и сребром окован прозор у вечност

 

Као и у раном хришћанству, икона се није везивала само за иконостас, преграду која у цркви дели простор за вернике од олтарског простора. Осим што заузима ово "званично" место, које је по њој и добило назив, икона је често и у приватном поседу, где има заштитну функцију, а у градским срединама, нарочито епископским средиштима, представља катедрални паладиом.

Велике, свечане иконе, стајале су на челу црквених опхода, као и ратних похода. Неке од њих су, у знак посебног поштовања, окиване у сребро и злато, и украшаване бисерјем и драгим камењем, да би се тај "прозор у вечност" што достојније издвојио из околног, несакрализованог, простора. Посебну вредност за хришћане имале су такозване нерукотворене иконе (ахиропитос), као и оне које су проглашене за чудотворне. Оне су и најчешће копиране, због уверења да копија, разуме се, верна, такође садржи моћи које су приписиване изворнику.

 

 

 

Иконом против богумилске јереси

 

Ипак, не сме се изгубити из вида чињеница да је ико а као наследница античке култне слике, а првенствено у светлу заповести: "Не гради себи лика резанога..." непрестано осцилирала између идолопоклонства и крајње сублимног израза вере. То се дешавало од самих њених почетака, од доба Константина (IV век), и трајало и после победе иконофила у IX веку.

У Србији до немањићке епохе икона је, под утицајем богумила, била запостављана, па и сасвим одбацивана. Када је дошао на чело српске цркве, Свети Сава је, управо да би потиснуо јерес, истицао значај икон е и као рукоположени архиепископ захтевао од пастве поштовање "часних образа", чијим се посматрањем, како је говорио, "узвишују душевне очи према првобитном лику представљенога". Оне, пак, који "часне иконе одбацују, не сликају их и не клањају им се", Свети Сава проклиње као хулнике и јеретике. Као и његов отац, он чини својим задужбинама, црквама и манастирима, поклоне у иконама (и другим предметима) које су, достојно рангу дародаваца, биле веома раскошно опремљене.

Проглашењем Симеона Немање за Мироточивог, 1219. године отпочиње представљање на сликама нове светородне династије у Срба, а култ иконе све више јача.

Најстарије српске иконе потичу са краја XII и почетка XIII века и веома су малобројне. На сачуваним примерцима опажа се јак утицај зидног сликарства, нарочито мозаичког. Неке од њих су и рађене у тој техници, као на пример хиландарска Одигитрија са краја XII века. На њој је приметан утицај византијско-венецијанског, архаичног стила, док је српски самостални израз још недовољно издиференциран.

 

Лиризам, чистота, ведрина

 

Само неколико деценија касније то осамостаљивање је јасно видљиво, пре свега у одступању од првобитних византијских узора. Један нови сензибилитет, дах лиризма и поетичности, чистоте и ведрине, испуњава просторе зидних слика српских манастира и њихових икона, које постају жижа интересовања наших уметника XIII века. Иконописци и зографи, који небеску лепоту оличавају у земаљској, веома су цењени. Они се, како пише средњовековни српски књижевник Доментијан, не сматрају занатлијама, већ уметницима високог позива и надахнућа. Они су ти који физичку лепоту уздижу до највишег степена, где се претвара у метафизичку.

Српска уметност из треће четвртине XIII века заиста јесте естетска манифестација врховних етичких начела; то је време када Византија трпи последње године латинске владавине и када, по ослобађању, почиње успон њене уметности у такозваној ренесанси Палеолога. У Србији, то је доба владавине Уроша I и настанка сопоћанског зидног сликарства, истанчаног, зрелог, сажетог и (пр)одуховљеног.

Српски ликовни израз, значио је одступање од архаичних, византијских узора; наше сликарство уноси дах лиризма, чистоте и ведрине. Иконописци и зографи уздижу физичку лепоту до највишег степена, где се она претвара у метафизичку. Лепота је естетска манифестација врховних етичких начела. Изворни појам "калос" значи - добро и лепо у једном.

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev