|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
Kralj Milutin je 1302. podigao Hrusiju, tzv. Vasilijev pirg, na samom pristaništu hilandarskom, sa izričitim statusom samostalne kelije. Upadljivo je da su svi ovi pirgovi i kelije podignuti ne samo na strategijski važnim mestima nego upravo na mestima koja su pogodna za duhovni život i intelektualni rad u tišini: karejska isposnica u vrhu karejske uvale, sa izvanrednim pogledom na Atos i na pučinu orfanskog zaliva; Hrusija - na usamljenoj steni iznad mora, koja dominira obalom; pirg Preobraženja - na terasi jedne litice, sa koje se u daljini vidi more, ali na pustom, nepristupačnom i šumovitom mestu. Hilandar je, dakle, imao da neguje sve stupnjeve pravoslavne duhovnosti i askeze, od onoga "opšteg" i svakome pristupačnog, u zajednici, do elitnog izdvajanja i osamljivanja dvojice ili trojice monaha radi kontemplacije, isihastičke molitve i književnog rada.
Ekonomski osnov za egzistenciju Hilandara u srednjem veku bilo je njegovo vlastelinstvo. Od devet sela i drugih davanja u prizrenskom kraju po ktitorskoj povelji Simeona Nemanje iz 1198, vlastelinstvo manastira Hilandara naraslo je tokom XIII i XIV veka u najveći kompleks crkvenog manastirskog poseda srednjovekovne Srbije, "od Soluna do više Paraćina". Opseg i ekonomski potencijal hilandarskih imanja u srednjem veku još nisu proučeni, ali se već sada zna da su ovime bile obuhvaćene ogromne teritorije u Pećkoj i Hvostanskoj oblasti, u Pomoravlju, u Solunskoj i Strumskoj oblasti, a posebno na Halkidici. Početkom XV veka Hilandar je imao preko trideset metoha sa 360 sela, nad kojima je imao puno feudalno pravo, "uz tako znatne sudske, administrativno finansiske povlastice, da je gotovo sačinjavalo državu u državi" (R. Grujić). Sredinom XIV veka Hilandar je u samoj Svetoj Gori posedovao gotovo petinu čitavog poluostrva, što znači oko 60 kilometara kvadratnih.
Bogati arhiv manastira Hilandara, sa 172 grčke, 154 srpske i dve bugarske povelje iz srednjeg veka (ruske i vlaške povelje su iz kasnijeg razdoblja), uz korišćenje drugih izvora, omogućava da se sa dosta pojedinosti rekonstruiše istorija manastira u XIII i XIV veku, njegov rast u duhovnom, ekonomskom i političkom značaju. Bez preterivanja se može reći da je Hilandar bio središte duhovnog života srednjovekovne Srbije, a uz to i važan posrednik i predstavnik u odnosima između Srbije i Vizantije. Bez njegove posredničke uloge ne može se zamisliti usvajanje vizantijske civilizacije i antičkog nasleđa u srednjovekovnoj Srbiji. Elitni sloj srpske crkve, književnosti i teologije prošao je kroz manastir Hilandar. Pred Vizantijom, Hilandar je bio trajno i neotuđivo svedočanstvo srpske legitimnosti, priznato i utvrđeno carskim zlatopečatnim dokumentima. Sa statusom vizantijske "carske Lavre", Hilandar je, slobodan i bogat, bio najbolje diplomatsko predstavništvo Srbije u Vizantiji. U najosetljivijim pitanjima rata i mira, u složenom građenju međunarodnih ili, tačnije, međudržavnih sporazuma, kao i u drugim pitanjima međusobnih odnosa Vizantije i Srbije, Hilandarci su u toku XII i XIV veka bili sa obe strane pozivani da budu aktivni tumači određene politike. Tu se posebno ističu hilandarski igumani, birani, očigledno, uz prethodnu saglasnost srpskih vladara.
Nisu poznati svi igumani Hilandara u XII veku. Prvi je iguman Metodije. Njega postavlja sam Sveti Simeon, a Sava s njim obnavlja i dovršava manastir. On je savremenik i aktivni učesnik onih Savinih poduhvata koji su značili ne samo osnivanje srpskog duhovnog središta u Svetoj Gori nego i srpske srednjovekovne crkvenosti i državnosti. Sava je 1206, na poziv svog brata Stefana , preneo mošti Svetog Simeona u Srbiju i tamo ostao kao arhimandrit Studeničke lavre. Jedanaest godina kasnije, 1217, vraća se u Svetu Goru i započinje važnu akciju čiji je cilj dobijanje nezavisne, autokefalne arhiepiskopije. To će postići u Nikeji, 1219. Na povratku u Srbiju, preko Hilandara, nosi sa sobom ne samo knjige na kojima će graditi novu crkvenu i državnu organizaciju (Krmčija) nego vodi i ljude koje će hirotonisati za episkope i s njima tu organizaciju sprovesti u život. Verovatno tada vodi sa sobom Metodija, koji će biti episkop raški. Sveti Sava je posetio Hilandar samo još jednom, na povratku sa prvog hodočašća u Svetu zemlju, 1230, ali ne znamo ko je tada bio hilandarski iguman. Hilandarac je treći arhiepiskop, Sava II , najmlađi sin Stefana Prvovenčanog (Predislav); on je živeo "u Svetoj Gori atonskoj" pre 1263. Tada je hilandarski iguman Joanikije, koji će 1272. postati srpski arhiepiskop. Joanikija na položaju igumana nasleđuje Jevstatije, 1262-1265, koji će iz Hilandara otići najpre na katedru zetske eparhije, a potom i on bude postavljen za arhiepiskopa (1279-1286). Do kraja veka se smenjuju Stefan i Kirijak, a početkom XIV veka Arsenije i možda Sava. Za sve ovo vreme Hilandar stiče sve veći ugled i proširuje svoje vlastelinstvo (povelje vizantijskih careva Jovana Duke Vataca i Mihaila VIII Paleologa, kao i srpskih kraljeva Vladislava , Uroša I i Dragutina ).
Najznačajnija će biti delatnost srpskog kralja Milutina (1282-1321). Vladar koji je uzdigao srpsku zemlju na viši stupanj društveno-ekonomske i političke moći, koji je prvi ozbiljno zakoračio na vizantijsko tle u Makedoniji da se širom otvori vizantijskom društvenom i kulturnom uticaju, uzdigao je i Hilandar na još viši stupanj ugleda i crkveno-političkog značaja. Poslednje decenije XIII veka Hilandar je dočekao osnažen brojem i ugledom svojih monaha, ali i ugrožen trajnim pretnjama piratskih napada i lokalnom anarhijom. Milutin je zato nastojao ne samo da ulepša Hilandar, gradeći mu nov saborni hram na temeljima starog 1293, nego i da ga utvrdi obnavljanjem postojećih i gradnjom novih utvrđenja i pirgova. To su: Hrusija na pristaništu i tzv."Milutinov pirg" na ulazu iz Savinog polja u tesnac Hilandarske rečice, kraj puta koji s mora vodi u manastir. Oba pirga podignuta su 1302, s posadom iz Prizrena. Njihova vrednost pokazala se već 1307, kada su pobunjeni španski najamnici napadali Hilandar. Tada je hilandarski iguman Danilo (od 1306), koji rukovodi odbranom i ispoljava pri tome izvanrednu smelost i vojničku darovitost.
Iguman Danilo
Danilo je značajna ličnost u istoriji Hilandara i čitave srpske crkve. U neposrednom dodiru s maticom duhovnog života Svete Gore prvih decenija XIV veka, savremenik i poznanik velikih grčkih duhovnika, teologa i crkvenih poglavara koji su živeli ili prolazili kroz Svetu Goru, on je veoma mnogo doprineo da proces vizantinizacije srednjovekovne Srbije dobije potrebnu dubinu i trajnost. Kao hilandarski iguman, ugledajući se na Svetog Savu, provodi neko vreme u Karejskoj isposnici (verovatno 1310-1311), a potom odlazi u Srbiju da posluži izgrađivanju srpske autokefalne crkve, i možda još više političkim potrebama zemlje kao posrednik i diplomata kralja Milutina. Banjski episkopje od 1312, ubrzo opet u Svetoj Gori do 1316, zatim opet episkop - sada humske eparhije (1317), i ponovo u Svetoj Gori, da konačno 1324. stupi na presto srpskih arhiepiskopa do smrti 1338. Sa Danilom počinje niz hilandarskih igumana, državnika i diplomata. Njegov je naslednik u Hilandaru Nikodim, iguman 1312-1316, arhiepiskop 1317-1324. Nikodim je odlazio u Carigrad, u diplomatsku misiju 1313, i dobio od vizantijskog cara Andronika II dve hrisovulje s novim zemljišnim posedima (1313. i 1316). Za njegove uprave obnavlja se i utvrđuje Karejska kelija, trudom starca Teodula (1312), a Nikodim je i sam bio izvesno vreme sabrat karejske kelije.
Odbrana Hilandara
Strani ratnici bili su nesumnjivo vešti i hrabri, ali ne uvek i pouzdani najamnici. Umeli su da, mimo sporazuma s gospodarem, napadaju i pljačkaju sve što im se učinilo vrednim iza granica države u kojoj su zvanično službovali. Bezobzirnosti im nije manjkalo ni kad su u pitanju bili podanici onoga ko ih je plaćao, posebno kad kese ne bi stigle na vreme. Po tome su bili najozloglašeniji katalonski najamnici koje je početkom 14. veka unajmio vizantijski car Andronik II, zarad borbe protiv maloazijskih Turaka.
Najamnici su vremenom postali velika opasnost i za sve manastire na Svetoj Gori. Godine 1307. napali su i Hilandar o čemu je zapis ostavio učenik tadašnjeg igumana Danila:
„Velika množina njih počeše jedni seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Jer, strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred...”.
Hilandar je odoleo ponajvećma zaslugom igumana. Uz pomoć zlata koje je manastiru darivao kralj Milutin, on je ne samo nabavio provijant za opkoljene nego čak uposlio druge najamnike da brane (i odbrane) svetinju. A kad su se Katalonci povukli saznavši da su iza utvrda manastira isto tako vešti i hrabri borci, jedna četa igumanovih najamnika stigla je grupu napadača, posekli ih do jednog a od vođe zaplenili lep mač koji je Danilo kasnije poklonio kralju Milutinu.
Hilandar su najamnici napadali i 1308. i 1309. godine, ponovo bezuspešno. Tada su spalili manastir Pantelejmon.
Iguman Gervasije
Najznačajnija ličnost u istoriji Hilandara u XIV veku je, bez sumnje, iguman Gervasije (1317-1336). Za Nikodima "veliki ekonom", Gervasije je na čelo Hilandara došao u povoljnom trenutku dinamičnog razvijanja odnosa između Srbije i Vizantije. S druge strane, on je sam, s nekim drugim hilandarskim starcima (naročito Kalinikom, duhovnikom kraljice Simonide), veoma mnogo doprineo sređivanju i unapređenju ovih odnosa. S pravom je, zato, opisan kao "najsposobniji iguman, čijoj skoro dvadesetogodišnjoj upravi Hilandar duguje najznatniji deo svog nepokretnog bogatstva, odličan diplomata i državnik koji je verovatno manje vremena proveo u manastiru nego na dvorovima vizantijskih i srpskih vladara i čiji se uticaj, direktan ili indirektan, naslućuje skoro u svim značajnim momentima u istoriji vizantijsko-srpskih odnosa u trećem i četvrtom deceniju XIV veka" (V. Mošin). Kao diplomata, Gervasije je biona usluzi ne samo Milutinu nego i Stefanu Dečanskom, pa i kralju Dušanu. Učestvovao je u radu Sabora srpske zemlje. Izdejstvovao je ogroman broj carskih i kraljevskih akata: samo od 146 grčkih akata XIV veka koji se odnose na Hilandar, 95 je iz doba igumana Gervasija.
Posle Gervasijeve smrti dolazi do promene u političkoj orijentaciji Hilandara, koji se od sada oslanja više na Srbiju. To je doba kralja i cara Dušana (1331-1355), koji pripaja znatne oblasti Vizantijskog Carstva svojoj državi, pa u određenom trenutku (od 1345) i samu teritoriju Svete Gore. Gervasijev naslednik Arsenije (1336-1345, umro 1348), još kao "bašta" (duhovni otac) hilandarski, duhovnik je Dušanov. Dušan je Hilandar uzdigao na najviši stupanj u čitavoj njegovoj srednjovekovnoj istoriji. Hilandar je na vrhuncu svog razvoja. Deset Dušanovih povelja oblikovalo je glavnu masu hilandarskog vlastelinstva. U samoj Svetoj Gori, prilažući bogato i drugim manastirima, Dušan je izvršio komasaciju hilandarskog zemljišnog poseda (1347-1348). Te godine se sa caricom Jelenom sklonio od kuge u Hilandar, i posvetio punu pažnju Svetoj Gori.
Druga polovina XIV veka broji mnogo više igumana, koji se dosta brzo smenjuju. Za Dušanova vremena su Kalinik, Teodul (starac Karejske kelije), Sava (kasnije patrijarh srpski kao Sava IV , 1354-1375), a zatim Jovan, Dorotej i u kratkim razmacima Teodosije, Kalist, Jovan, Jevtimije, Neofit i drugi. Od svih je najznačajniji Dorotej (1355-1361), koji se naročito borio za odbranu prava i obnovu starih povlastica hilandarskih. U toku sedme decenije XIV veka, Dorotej postaje svetogorski prot. Na tom položaju čini velike usluge srpskom monaštvu u Svetoj Gori, uprkos crkvenog raskola do koga je došlo kada je carigradski patrijarh Kalist ekskomunicirao Srbe 1350. zbog samovlasnog Dušanovog uzdizanja srpske crkve na rang patrijaršije. Hilandarac i Srbin, starac Isaija posreduje 1375. sa svojim učenicima Nikandrom i Silvestrom, i s bivšim protom Teofanom i Nikodimom Grkom, između srpske crkve i Carigradske patrijaršije radi ukidanja ekskomunikacije, uspostavljanja crkvenog jedinstva i priznanja srpske autokefalne patrijaršije. To je poslednja izuzetno važna i uspešna diplomatska misija hilandarskih i svetogorskih Srba između Srbije i Vizantije pred propast slobodne države i pad pod Turke.
Krajem XIV i naročito početkom XV veka, za Srpske kneževine i despotovine, hilandarsko vlastelinstvo se i dalje širi. Mnogobrojne povelje srpskih vladara iz toga doba svedoče o tome. Pre Kosova, srpski knez Lazar (1371-1389) nastavlja nemanjićku tradiciju, pridružujući se svojim prethodnicima kao ktitor. Hilandarskoj sabornoj crkvi on je dozidao spoljnu pripratu ("Lazareva priprata"). Hilandarskoj bolnici dao je 1379. selo Jelašnicu u Hvosnu. Lazareva hrisovulja o tome, s potvrdom patrijarha Spiridona, sačuvala se u Hilandaru. Kosovska bitka, međutim, dovodi do poremećaja u odnosima Hilandara i Srbije, koji su sada uslovljeni ne samo turskim osvajanjima nego i unutrašnjim sukobom između Brankovića i Lazarevića. Brankovići isprva imaju veći uticaj: hilandarski monah Gerasim, je rođeni brat Vuka Brankovića. Kneginja Milica i Stefan Lazarević ukidaju novobrdski dohodak, koji je Lazar, pre toga, dodelio Hilandaru i koji je veoma mnogo značio za opstanak manastira u trenutku kada je naturalna privreda manastirskog vlastelinstva počela da gubi nekadašnju vrednost. Brankovići su i sami darivali Hilandar (sačuvana je povelja Vuka Brankovića iz 1393), ali su ekonomske prilike Hilandara mogle da se poprave tek popravljanjem odnosa sa Lazarevićima, do čega dolazi posle smrti Vuka i Gerasima. Na molbu Hilandaraca (starca Jovana i popa Teodora), despot Stefan obnavlja novobrdski dohodak od 100 litara srebra godišnje, poveljom 1405. I Dubrovnik preuzima obavezu da svake godine isplati Hilandaru 500 dukata. Uz ovakva davanja javljaju se sada i neki novi oblici materijalnih i ktitorskih odnosa. U Hilandaru srpski vladari i vlastela kupuju od manastira tzv. "adrfate" (adelfate), pravo na doživotno izdržavanje određenog broja monaha, za sebe ili članove svoje porodice ukoliko dođe do potrebe da se iz sveta povuku u manastir. Ktitorskim pravom i adelfatima u tom smislu poslužiće se i Lazarevići i Brankovići, koji pomažu i druge svetogorske manastire sve do propasti Srbije 1459. Tako će u svetogorskim manastirima i posebno u Hilandaru poslednje srpske vladarske i vlasteoske kuće naći utočište. Slepi Grgur Branković, sin despota Đurđa i Jerine, umro je 16. oktobra 1459. kao monah German u jednom hilandarskom metohu u oblasti Strume, a sahranjen je u Hilandaru. Verovatno su i pojedini crkveni poglavari i velikodostojnici, ratom lišeni svojih eparhija ili manastira, našli utočište u Hilandaru. Znamo to sigurno za serskog mitropolita Savu (1381, 1386) i za melničkog mitropolita Kirila.
---
Pred Turcima, posebno posle Kosovske bitke, srpska vlastela povlačila se na Svetu Goru, dok su mnogi svetogorci bežali u moravsku Srbiju. Padom Carigrada 1453. i Srbije 1459. godine Hilandar je izgubio vezu sa hrišćanskim zaleđem i metosima na teritoriji Srpske despotovine. Despot Jovan Uglješa, darodavac Hilandara, Kutlumuša, Esfigmena i Vatopeda, obnovitelj manastira Simonopetre, graditelj malog manastira Svetog Nikole sa pirgom Makri u Kareji, hodočastio je Svetom Gorom, a pred odlučujuće borbe sa Turcima 1371. godine obišao je Hilandar i Vatoped.
Knez Lazar Hrebeljanović, sledeći nemanjićku tradiciju, postao je ktitor Hilandara. Poštujući arhitekturu Milutinovog katolikona, Bogorodičinoj crkvi oko 1380. dozidao je spoljnu pripratu, otvarajući vrata svetogorskim arhitektonskim uticajima na moravsku Srbiju. Manastiru su prilagali i Lazareva žena Milica i sin despot Stefan. Hilandar su darivali i Brankovići. U manastiru je živeo i o njemu se starao Nikola Radonja, stariji brat Vuka Brankovića, kao monah Roman i velikoshimnik Gerasim. On je kasnije obnovio manastir Svetog Pavla. Veliki prilozi i zaštita Mare Branković, kćeri despota Đurđa, priticali su Hilandaru od 1430. skoro do kraja XV veka, a njenim zalaganjem su i Vlad Kaluđer i vlaške vojvode – njegovi naslednici – preuzeli ktitorstvo nad Hilandarom. Nešto kasnije – od XVI veka – Hilandar su darivale i moldavske vojvode, a i dalje su priticali darovi rođaka i potomaka Brankovića u Sremu. Poslednji plemići neposredni srpski ktitori Hilandara bili su Jakšići.
Turska osvajanja i prva turska okupacija Svete Gore 1430.god. dovodi do velikih pomeranja svetogorskog monaštva i do napuštanja Svete Gore. Dok bivši vladari i vlastela, kao i crkveni velikodostojnici, nalaze azil u svetogorskim manastirima, dotle sami svetogorci beže na sever. Ovaj talas svetogorske migracije je dopirao sve do moravske Srbije. Nasilje i potpuna pravna nesigurnost zavladali su celim Balkanom, bez obzira na to što je sultan Mehmed II posebnim fermanom 1457.god. potvrdio stare slobode svetogorskim manastirima.
Za turske vlasti, već u drugoj polovini XV veka, Hilandar je izgubio veći deo svoga ogromnog vlastelinstva. Zadržao je, ipak, metohe po Halkidici, ali je sada čitavo njegovo imanje pod teškim teretom velikih dažbina. Sporovi sa susednim svetogorskim manastirima oko zemlje biće nov i hroničan izvor nedaća i ekonomskih gubitaka. Zato se sada traže novi politički i ekonomski oslonci.
(db 40-48), (db 134-136)
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
|
14. i 15. vek
