|
Protojerej – stavrofor dr Mateja Matejić
HILANDAR: KULTURNA RASKRSNICA
Da bi se dala potpuna slika Hilandara kao kulturne raskrsnice, moralo bi se pisati o njegovim vezama i dodirima sa Vizantijom, Jerusalimom, Srbijom, Rusijom, Bugarskom, Vlaškom, Moldavskom i sa Srbima u Austro-Ugarskoj. To bi premašilo granice ovog napisa i zahtevalo bi pisanje jedne obimne studije koja bi bila ne članak za časopis, već cela knjiga. Otuda ćemo se u ovom napisu ograničiti prvenstveno ali ne i isključivo na prikazivanje Hilandara kao kulturne raskrsnice između Srbije i Rusije.
Na početku svog postojanja Hilandar je imao najviše veze sa Vizantijom što je bilo savim prirodno, ne saamo zato što je bio na njenoj teritoriji, već i zbog crkvenih i političkih veza Srbije sa Vizantijom u to doba. Veze sa Rusijom, ako su postojale pre krštavanja Rusa, nisu posvedočene.
Hristijanizacija Rusije je imala dalekosežne istorijske, kulturne, verske i političke posledice za tu najveću slavensku naciju. Njen izbor pravoslavlja a ne ijedne druge forme hrišćanstva, bio je neosporno važan činilac u njenom verskom i kulturnom razvoju, jer je bila prožeta Istočnim - tačnije rečeno vizantijskim - a ne latinskim kulturnim pravcima i religioznošću. Osim toga, njena privrženost pravoslavlju i njena zaštita istog mogli su takođe biti činioci u njenom prijateljskom odnosu sa pravoslavnim južno-slavenskim nacijama i njenom ne uvek prijateljskom odnosu prema nepravoslavnim Zapadnim Slovenima. Najzad, nema sumnje da je pravoslavlje stvorilo nerazdvojnu vezu između ruskog i srpskog naroda, bez obzira da li su ovi poslednji živeli na teritoriji Srbije, Crne Gore, Austro-Ugarske ili u Hilandaru na Svetoj Gori. "Zajedniko slavensko poreklo Srba i Rusa (njihovo,MM) pripadanje istovetnom pravoslavlju, kao i upotreba veoma sličnog crkvenog jezika i azbuke, ćirilice, ovo su bili elementi koji su kroz vekove održavali vezu između srpskog i ruskog naroda."2
Odnosi između ruske i srpske crkve i naroda bili su blagotvorni za obe te nacije. Međusobno pomaganje je bilo dvosmeran proces. Za vreme nekih istorijskih perioda Rusi su bili primaoci srpske pomoći; u drugim periodima oni su bili dobročinitelji.
Ruska pravoslavna crkva i Srpska pravoslavna crkva bile su uvek nerazdvojne kada se radilo o verskim, kulturnim, socijalnim, vaspitnim, pa i političkim aktivnostima njihovih naroda. Ustvari, one su često bile važan faktor u ovim aktivnostima. Radi toga je nemoguće izdvojiti čisto verske i crkvene odnose između ove dve crkve a ne dodirnuti ostale domene.
XII, XIII i XIV vek
Ima naučnika koji tvrde da su prvi odnosi između ruskog i srpskog naroda, posle doseljavanja Srba na Balkan, uspostavljeni u jedanaestom veku, pa i ranije. Međutim, ne postoje dokumenti niti ubedljivi argumenti koji bi poduprli ovu tvrdnju.
Najraniji sačuvani istorijski dokumenti o odnosima između ruske i srpske crkve i naroda su iz dvanaestog veka. Poznato je da je bilo srpskih monaha u manastiru Svetog Dimitrija u Solunu i da su oni 1185. učestvovali hrabro u odbrani grada od napada Normana. Takođe je veoma moguće da je srpskih monaha bilo i na Svetoj Gori, iako u to vreme tamo nije bilo srpskih manastira. Srpski monasi su verovatno bili članovi bratstva nekih grčkih manastira i, skoro sigurno, bratstva ruskog svetogorskog manastira Rusikona, kasnijeg Svetog Pantelejmona. Kao dokaz da na Svetoj Gori nije bilo srpskih manastira, može se uzeti molba svetoga Save vizantijskom imperatoru da mu dozvoli da sagradi "jedan manastir za srpske monahe" na Svetoj Gori. Imeprator mu je dao dozvolu i 1198. manastir Hilandar je bio sagrađen.
Može se sa sigurnošću pretpostaviti da su dodiri između ruskih i srpskih monaha u ovom periodu, a i kasnije, ostvarivani i u Carigradu i Jerusalimu. Osim toga, poznato je da su monasi sa Svete Gore posećivali dvor Stefana Nemanje, oca Rastkovog (svetovno ime Svetoga Save). Vrlo je verovatno da su neki od njih bili Rusi.
Odlazak princa Rastka iz dvora njegovog oca i Rastkova odluka da se zamonaši na Svetoj Gori je događaj od ogromne važnosti za srpsku parvoslavnu crkvu, srpski narod i za buduće odnose između ruske i srpske pravoslavne crkve i naroda. Teodosije (13-14 vek), mlađi savremenik svetoga Save i pisac njegove biografije kaže izričito u svome delu"Život Svetoga Save" da je jedan ruski monah iz manastira svetog Pantelejmona na Svetoj Gori uticao na princa Rastka da se odluči da postane monah. Čak i ako ovo ne bi bilo tačno, jer neki izvori i naučnici tvrde da taj monah koji je uticao na princa Rastka da dođe na Svetu Goru i da se zamonaši nije bio Rus već Srbin, ostaje činjenica da je 1195 princ Rastko napustio dvor svoga oca i otišao u ruski manastir Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori gde je zamonašen i dobio je ime Sava. Tako i ako je taj monah stvarno bio Srbin a ne Rus, on je morao na neki način biti povezan sa ruskim manastirom Svetog Pantelejmona.
Činjenica da je Sveti Sava, najuglednija ličnost srpske istorije i duhovni otac Srpske pravoslavne crkve i srpske nacije primio monaški čin i duhovnu obuku u ruskom manastiru, među ruskim monasima, položila je čvrstu osnovu za buduće srpske odnose sa ruskom crkvom i narodom. Sam on je svoju ljubav i odanost Rusima dokazao u mnogo prilika i na razne načine. On je zasnovao tradiciju ne samo prijateljskih, već i istinski bratskih odnosa između Rusa i Srba. Njegovi dodiri sa Rusima nisu bili ograničeni samo na Svetu Goru. Poznato je da "kada je pri kraju svoga života otišao u Jerusalim, on je boravio u ruskom (Svetoga Mihajla, MM) manastiru zato što je, u izvesnom smislu, smatrao ruske monahe kao svoje sugrađane.4
Kao što bi se moglo očekivati, Svetome Savi je manastir Svetog Pantelejmona, njegova "matica", bio veoma drag i on je udario temelje tradicionalnim bliskim odnosima i prijateljstvu između manastira Hilandara i manastira Svetog Pantelejmona. Ovi i ovakvi odnosi postoje do dana današnjeg. Prijateljski odnos između ova dva manastira se ogleda u prisustvovanju ruskih monaha iz manastira Svetog Pantelejmona na pogrebu Svetoga Simeona (monaško ime Stefana Nemanje) 1200. godine. Sveti Sava, u biografiji svoga oca, pominje da su ruski monasi, zajedno sa srpskim, oplakivali smrt ovog svetog čoveka. Drugi dokaz bliskih odnosa između manastira Svetog Pantelejmona i Hilandara je činjenica da je duhovni otac i ispovednik Danila II (oko 1270-1337), koji je bio iguman manastira Hilandara u to doba, bio ruski monah iz manastira Svetog Pantelejmona. Osaim toga, za vreme napada Katalonaca na Hilandar, 1306. godine, Danilo II i, po svoj prilici, drugi monasi manastira Hilandara, sklonili su se u manastir Svetog Pantelejmona, kako je zapisano u delu "Život Danila II " koje su napisali njegovi učenici.
Ne samo Sveti Sava, već i njegov otac, Sveti Simeon, njegov brat Stefan Prvovenčani, kao i svi članovi dinastije Nemanjić, pokazivali su svoju naklonost prema manastiru Svetog Pantelejmona i bili njegovi dobrotvori. Za vreme tatarske okupacije Rusije "kada je ruski manastir na Svetoj Gori izgubio veze sa porobljenom Rusijom, srpski vladari su počeli da izdržavaju ruske monahe."5 Ustvari, ne bi bilo preterano reći da je u to doba i sam opstanak manastira Svetog Pantelejmona zavisio od pomoći koju je primao iz Srbije. "Napušteni od svih, kada su prilike u njihovoj otaxbini bile teške, Rusi Svetogorci su se obratili za pomoć Srbima koji su im bili najbliži po poreklu i veri." 6
Darežljivost srpskih vladara i naroda prema ruskom manastiru Svetog Pantelejmona je obimno dokumenotovana i priznata sa zahvalnošću. Autori istorije ovog zaslužnog, ruskog duhovnog čuvara (manastira Svetog Pantelejmona, MM) u drevnom rasadniku pravoslavnog isposništva, nauke i umetnosti, odaju priznanje srpskom narodu kao jednom od svojih dobročinitelja u XII-XIV vekovima. Objavljeno je šesnaest sačuvanih povelja (hrisovulja) srpskih vladara i drugih Srba izdatih ovom manastiru.7
Najmoćniji srpski vladar, Stefan Dušan (1336-1355) bio je veliki dobrotvor manastira Svetog Pantelejmona. "Kada je car Dušan, pošto je osvojio Dramu i serske oblasti, postao dobrotvor Svete Gore, on je uzeo Rusikon pod svoju zaštitu, snabdeo ga bogatim darovima i dozvolio do tada nepraktikovanu nezavisnost od svetogorskog prote." 8
Po smrti cara Stefana Dušana, kada je Srbija bila u teškom položaju, njeni feudalni vladari, plemstvo i narod nastavili su da šalju pomoć manastiru Svetog Pantelejmona. Među poznatim dobrotvorima manastira Svetog Pantelejmona za vreme XIV-XV veka bili su kralj Vukašin Mrnjačević, Despot Jovan Dragaš, plemić Konstantin i njegova majka Jevdokija, princ-mučenik Lazar (+1389), monahinja Jevgeija, nekadanja kneginja Milica, zajedno sa svojim sinovima princom Stefanom i princom Vukom, kao i mnogi drugi plemići, među njima plemić Musa i njegovi sinovi princ Stefan, princ Lazar, Veseljko, plemić princa Stefana Lazarevića, Đurađ Branković, poslednji srpski vladar, i njegova kći Mara.
Moralna i materijalna pomoć srpskih vladara i plemstva Rusima nije bila ograničena samo na manastir Svetog Pantelejmona. Tako je zapisano u Životu kralja Dragutina (1276-1326) da je on "često slao svoje poslanike ruskoj zemlji sa bogatim darovima svetim crkvama i manastirima tamo, kao i obilatu pomoć sirotim i bednim, jer u toj zemlji on je imao svoga voljenog prijatelja princa Vasilija."9
Pored novčanih i drugih materijalnih darova, Srbi su pomagali Rusima i na druge načine. Na početku njihovih odnosa "duhovna pozajmica Rusima se sastojala uglavnom u prepisivanju i (odnošenju, MM) u Rusiju srpskih književnih dela, kao i u odlasku pojedinih učenih Srba i njihovom radu na duhovnom napretku."10 Ova vrsta pomoći je za rusku crkvu bila isto toliko važna kao i materijalna pomoć koju je dobijala od srpske crkve i naroda. Istovetna vera ove dve crkve i ova dva naroda, istovetna liturgijska praksa, isti biblijski, liturgijski i kanonski tekstovi upotrebljavani od strane obe crkve, upotreba veoma sličnog ako ne istovetnog liturgijskog i književnog jezika i pokoravanje istim kanonskim pravilima - sve to je uslovljavalo i pojačavalo međusobnu zavisnost ovih dveju crkava u snabdevanju ili dobijanju neophodnih rukopisa i knjiga sa duhovnim, liturgijskim, kanonskim i verskim književnim tekstovima upotrebljavanim od strane obeju crkava.
U početku, književni fond korišćen od strane ruske i srpske crkve sastojao se prvenstveno ako ne isključivo od tekstova prevedenih sa grčkog jezika. Kasnije, kada su se pojavila originalna dela u Srbiji i Rusiji, mnoga od tih dela su postala "zajednički fond". Narodnost autora tih dela ili nije ni označavana ili, ako je bila označena, bila je od drugostepene važnosti. Svi autori su pripadali podjednako svim pravoslavnim narodima i, ako i kada im se ime pominjalo, glavna oznaka je bila "iže vo svjatih oca našego" (našeg oca među svetima). Koliko su dela iz staro-bugarske, staro-srpske i staro-ruske književnosti bila smatrana zajedničkom svojinom svih pravoslavnih naroda ogleda se u činjenici da nije bilo ništa neobično da se pojedine rečenice i čitavi pasusi iz jednog dela navode u drugom delu ne označavajući da je to pozajmica. Tako, primera radi, Domentijan u svom delu "Život Svetoga Simeona", napisanom negde oko 1264., pozajmio je u "Pohvali svetome Simeonu" nekoliko redova iz "Pohvale Svetome Vladimiru" koju je sastavio kijevski mitropolit Ilarion, a uključena je u njegovom delu "Beseda o zakonu i blagodati", izgovorenoj i napisanoj u jedanaestom stoleću. Pozajmljivanje od srpskih autora i dela od strane ruskih književnika je takođe vršeno.
Nisu samo pojedine rečenice i odabrani pasusi, već su u pojedinim slučajevima i čitava dela pozajmljivana iz jedne crkvene književnosti u drugu, ili malo prerađena ili bez ikakve prerade korišćena od strane crkve za prosvećivanje svojih vernika. Vrlo dobro je poznat slučaj "Simeonovog zbornika" koji je ruski pisar kada ga je prepisivao nazvao "Zbornik Svetoslava" promenivši prvobitno ime Simeon, napisano u originalu, na Svetoslav.
Drugi, nešto drukčiji slučaj je Krmčija Svetoga Save, nomokanon koji sadrži crkvene i građanske zakone. "Tekst nomokanona sa komentarima Aristinosa i Zonare, koji je nastao u Carigradu između 1159 i 1169 godine i bio preveden 1219 za Srbiju, trudom svetoga Save, ubrzo je prepisan od strane Bugara za njihovu zemlju i crkvu kao najsavremenije delo u crkvenom i građanskom pravu, a Rusi su ga prepisali od Bugara za svoje potrebe."11
Steva Dimitrijević tvrdi da je Sveti Sava "poslao ovo delo kijevskom mitropolitu Kirilu II i da je, na zahtev Kirila III na saboru u Vladimirovu 1274.god isti usvojen kao zvanični zakonik za administriranje ruske crkve."12 Polniy pravoslavni bogoslovski slovar (Puni pravoslavni bogoslovski rečnik") tvrdi da se "Krmčija" Svetoga Save pojavila u Rusiji već 1225.god, samo šest godina pošto je prevedena. Tamo se takođe navodi da je to delo često prepisivano u trinaestom i četrnaestom veku i da je sačuvano u velikom broju kopija.13 Što je još važnije, ovaj nomokanon je bio zakonski priručnik ruske pravoslavne crkve do sasvim nedavno.
XV vek
Posle poraza srpske vojske na Kosovu polju 1389. godine, srpsko carstvo je nekako preživelo i ugasilo se tek 1439. kada je palo Smederevo. Tragičan i težak period za srpsku crkvu i narod je usledio. Članovi dinastije Branković su našli utočište u Mađarskoj. Turska okupacija Srbije i Bugarske je nagnala izvestan broj južnoslavenskih pisaca, uključujući srpske, da napuste svoje zemlje i nađu utočište u Rusiji. Tamo su, svojim književnim radom proizveli značajan uticaj na rusku književnost i umetnost, opšte poznat kao "Drugi južnoslavenski uticaj", time što su uneli ortografske i stilističke promene u starorusku književnost, proširujući i menjajući neke od njenih književnih rodova i obogaćujući je dodavanjem izvesnog broja originalnih dela, naročito u žitijima ruskih svetaca. Ova hagiografska dela i neki od istorijskih radova napisanih od strane južnoslavenskih emigranata u Rusiji u petnaestom veku imali su takođe snažan uticaj na rusku nacionalnu svest i ulogu Rusije u pravoslavlju i svetu. "Drugi južnoslavenski uticaj" je ostavio tragova i u ruskom ikonopisanju. Uopšte, prisustvo južnoslavenskih kulturnih radnika u Rusiji u petnaestom veku je bilo veoma blagotvorno za Rusiju. Među ovim kulturnim radnicima su bili i bugarske i srpske izbeglice.
Jedan od veoma značajnih pisaca čije je ime povezano sa "Drugim južnoslavenskim uticajem" u Rusiji bio je Srbin Pahomije Logotet. U istoriji stare ruske književnosti on je uvršten među najznačajnije ruske pisce.
Prema Đorđu Radojčiću, Pahomije je došao u Rusiju za vreme vladavine Vasilija Vasiljeviča "Crnog" (1425-1433; 1434-1436; 1447-1462) sa Svete Gore gde je bio jerođakon.15 I Božidar Kovačević tvrdi da je Pahomije "došao u Novgorod sa Svete Gore 1440. godine."15 Bio je veoma plodan pisac. "Veliki broj ruskih dela se povezuje sa njegovim imenom: 10 žitija svetih u 18-19 varijanata, četiri pohvale, četiri pripovedanja u pet varijanata i 14 službi sa 21 kanonom."16 Može se diskutovati o kvalitetu ovih dela, stilskim odlikama i umetničkim metodama, ali nema nikakve sumnje da su njegova dela, a posebno žitija ruskih svetitelja doprinela buđenju nacionalne svesti Rusa. Ova dela, kao i njegov Hronograf položili su temelj ideji o Moskvi kao Trećem Rimu i vodećoj ulozi Rusije u svetu. Najzad, Pahomijeva književna dela učinila su da je srpska istorija postala bolje poznata Rusima i na taj način utvrdila ruske i srpske odnose. Pahomije je umro u Rusiji 1484.
XVI vek
Istorijski dokumenti pokazuju da je u u XII, XIII i XIV veku Rusija bila više u položaju korisnika pomoći od Srba nego njihov darodavac. Ove uloge su se izmenile početkom šesnaestog veka i takve ostale sve do dvadesetog veka. Srbi koji su živeli na teritoriji Srbije, oni koji su bili u Crnoj Gori i u manastiru Hilandaru u Grčkoj, kao i oni koji su se iselili u Mađarsku, zavisili su veoma mnogo od moralne i materijalne pomoći Rusije. Srpska država je bila u ruševinama i Srbija je bila okupirana od strane Turaka. Srpski patrijarhat je bio ukinut. I Crkva i narod - ne može se govoriti o državi u ovom dobu - bili su osiromašeni i nisu bili u stanju da pomažu srpske crkve i manastire čak i na teritoriji Srbije, a i da ne govorimo o manastiru Hilandaru na Svetoj Gori. U međuvremenu, kako je istakao dr Đoka Slijepčević, ...posle pada srpskih zemalja u plen Turaka, našesveštenstvo je počelo da gleda u pravcu Rusije, koja je bila u usponu, postala bogata i u kojoj je pravoslavlje postajalo sve snažnije. U pismima koja su slata ruskim vladarima od strane srpskog sveštenstva sve češće moleći za njihovu pomoć, ima ukazivanja na to da su u to vreme oni smatrali Moskvu kao TREĆI, pravoslavni Rim, a ruske vladare kaobuduće oslobodioce (Slovena, MM) od Turaka. Niz molbi iz srpskih zemalja, koliko nam je danas po znato, započeo je beogradski mitropolit Teofan u 1509. godini. 17 Teofan je poslao svoje pismo Vasiliju Ivanoviću (1505-1533), velikom knezu Rusije. Pismo su odneli Teofanovi izaslanici Atanasije i Joanikije.
Angelina, supruga despota Stefana Brankovića, takođe je poslala molbu za pomoć princu Vasiliju. Ona je živela u Mađarskoj u velikoj bedi. Pa ipak, ona je tražila materijalnu pomoć ne za sebe, već da bi mogla pomoći crkvi. Osim toga, u svom pismu princu Vasiliju ona se zalaže za ruski manastir Svetog Pantelejmona, podsećajući princa da je to bila njegova "očevina" i obaveštavajući ga o teškoj finansijskoj krizi manastira.
Kao što su srpski vladari pomagali manastir Svetog Pantelejmona u prošlosti, tako su sada ruski vladari prihvatili na sebe ulogu pokrovitelja manastira Hilandara i drugih crkava i manastira. Ivan Grozni je bio osobito darežljiv prema njima.
Ivanovu darežljivost prema srpskim crkvama i manastirima su mogli podstaći mnogi razlozi. Njemu je svakako bila poznata srpska darežljivost prema ruskim crkvama i manastirima u prošlosti pa je, u izvesnom smislu, vraćao dug. Međutim, izvestan broj srpskih naučnika veruju i tvrde da je i njegovo delimično srpsko poreklo bilo razlog za njegovu darežljivost. Dr Radojčić ukazuje na to da je "...u Rusiji bilo poznato da je prvi ruski car Ivan Grozni (1533-1584) bio srpskog porekla preko svoje majke Jelene, unuke vojvode Stefana Jakšića, člana feudalne familije koja je emigrirala u Mađarsku."19 Ivanovo srpsko poreklo se pominje i kod Stevana Dimitrijevića20, i S. Petkovića,21 ali svaki od ovih autora ukazuje različito na poreklo.
Kao što je već pomenuto, srpski monasi su imali dodira za ruskim vladarima i pre vladavine Ivana Groznog. Među njima možemo pomenuti starca Isaiju koji je 1517. posetio dvor Vasilija III, Ivanovog oca i poklonio mu jedan rukopis koji je sadržao "Život Svetoga Save" od Teodosija. Ovo žitije svetoga Save je doprinelo proširivanju kulta svetoga Save u Rusiji. Ono je takođe imalo izvesnog uticaja na razvoj i oblik hagiografskog žanra u Rusiji.
Pajsije, iguman manastira Hilandara, došao je u Moskvu krajem avgusta 1550. Sa njime su bila tri druga monaha iz manastira Hilandara. Ivan Grozni ih je primio i tom prilikom oni su ga molili za pomoć ne samo za svoj manastir, već i za ruski manastir Svetog Pantelejmona. Kako je u to vreme bio običaj, hilandarski monasi su doneli skupocene darove caru, a među njima ikonu svetog Simeona i Svetog Save, obloženu srebrom i ukrašenu dragim kamenjem, kao i delić Krsta Gospodnjeg umetnut u tu ikonu. Ovaj krst je pripadao Svetome Savi u vreme dok je još bio na dvoru svoga oca. Takođe su doneli ikone svetog Milutina i princa-mučenika Lazara i rukopise koji su sadržali crkvene službe tim svetiteljima. Najzad, oni su takođe doneli delove moštiju Svetog Stefana Prvomučenika u jednoj srebrnoj kutiji. Tom prilikom Ivan je izjavio svoju spremnost da uzme Hilandar pod svoju zaštitu. On je takođe poslao pismo turskom sultanu Sulejmanu II, zauzimajući se za manastire Hilandar i Sveti Pantelejmon. "Ovo je bio prvi dokument o ruskoj diplomatskoj intervenciji u korist stradajućih Slavena."22
U toku celog svog života Ivan je nastavio da bude dobrotvor manastira Hilandara i srpskog naroda uopšte. U 1556. godini on je Hilandaru darovao kamenom izgrađenu kuću u Moskvi da bude svojina i stan Hilandaraca. Takođe je poslao bogato ukrašenu zavesu, koju je izradila njegova supruga Anastasija. Među likovima svetaca izvezenih na zavesi je i lik Svetoga Save i to na vidnom mestu. Ta crkvena zavesa se nalazi u manastiru Hilandaru do dana današnjeg. Ivanove poslanice Hilandaru, koje se čuvaju u manastirskoj biblioteci, ukazuju na to da je Ivan davao obilatu pomoć ovom manastiru.
Godine 1558, hilandarski monasi su doneli poklone Ivanovoj ženi i sinu. Među tim poklonima je bila ikona Majke Božije, obložena zlatom i srebrom, koja je nekada bila svojina srpskog patrijarha Spiridona (1382-1387).23 Ivan je uzvratio obilatom novčanom pomoću koja je omogućila hilandarskim monasima da otkupe nazad od Turaka svoj manastir koji je bio založen za neplaćene poreze i dugove. Monasi su takođe bili u stanju da ponovo dođu u posed crkvenih sasuda koje su bili založili. Prilikom posete dvora Ivana Groznog u 1558 godini, hilandarski monasi su "...molili cara da pošalje pismeni zahtev turskom sultanu (da odobri, MM) da se mošti Svetoga Milutina prenesu iz Sardike (Sofija, MM) u Hilandar, u glavnu crkvu koju je podigao Milutin."24
Ivanova darežljivost se nije ograničavala samo na manastir Hilandar. Tako je, 1558 godine, darovao manastiru Mileševa u Srbiji, gde su mošti Svetoga Save počivale, pokrov za grob Svetoga Save i skupocen, umetnički izvanredno urađen putir.
Ivan je takođe bio dobrotvor Srpske pravoslavne crkve u Srbiji i Patrijaršije kada je vaspostavljena u 1557. godini. Ustvari, ima naučnika koji smatraju da je Ivanova intervencija u korist Patrijaršije bila važan faktor u dobijanju potrebne turske dozvole za obnovu i vaspostavljanje pećke patrijaršije.25
"Prvi dokument o direktnoj vezi između obnovljene pećske Patrijaršije i Rusije, sačuvan u ruskim arhivama, je od 31. avgusta 1586.god."26 Te godine je Visarion, mitropolit kratovski, koji je vršio dužnost patrijarha, došao u Moskvu u pratnji igumana Simeona.
Ne samo ruski vladari već i Ruska pravoslavna crkva i njeni jerarsi su bili dobrotvori srpskih crkava i manastira u šesnaestom veku i kasnije. Tako je, na primer, Jov, prvi ruski patrijarh, izdao 16. aprila 1591.god dozvolu hilandarskim monasima da mogu skupljati priloge u Rusiji u toku od tri godine (1591-1594). On je ovu dozvolu dao arhimandritu Georgiju koji mu je molbu uputio u ime manastira Hilandara.
Pomoć srpskim crkvama i manastirima se nije sastojala samo u materijalnoj potpori. Rukopisi i štampane knjige su slate srpskim crkvama i manastirima, ali u isto vreme, kako Stevan Dimitrijević ukazuje u to vreme (u šesnaestom veku, MM) naše stare štampane knjige i rukopisi su odnošeni u ruske zemlje, naročito u zapadne oblasti. Na drugoj strani, nije se niko od naših (Srba, MM) odande vratio bez rukopisa i štampanih knjiga koje su se onda pojavile. I sada možemo naći u našim crkvama i manastirima najstarija ruska izdanja.28
Pored toga, ruski pisci i pisari su pisali ili prepisivali rukopise za potrebe Srba, dok su neki srpski pisci i pisari činili to isto za potrebe Rusa. "Vasilj Nikoljski iz Zakarpatske Rusije napisao je, na traženje Stefana Jakšića, jedno polemičko delo protivu Latina. Delo je iz 1511."29
Drugi jedan Rus, Gavril Mstislavič, monah na Svetoj Gori, smatran je srpskim piscem. Isto to važi i za Makarija "Rusina" (16-17 vek) i ukrajinskog pisca Samuela Bakačića (17 vek).
Neki tekstovi kojih nije bilo na Svetoj Gori prepisani su iz rukopisa. Tako, na primer, Grigorije "Bedni", sa imenom Vasilije u velikoj shimni, prepisao je u keliji u Kareji knjigu Josifa Mudrog (Flavija) "sa ruskog podloška" jer je uzalud tražio po celoj Svetoj Gori i u srpskim zemljama kopiju na starosrpskom jeziku.30
Odnosi između Rusa i Srba u ovo doba, iako prvenstveno verski, crkveni i dobrotvorni po prirodi, imali su ipak i neke ideološke i političke aspekte. Tako su, na primer, molioci u svojim ličnim dodirima sa ruskim vladarima njih uveravali da su Srbi spremni da se bore na strani Rusa protivu Turaka. U velikom broju pismenih molbi poslatih Ivanu Groznom od strane srpskog sveštenstva "...oni su izražavali svoju želju da on, Sunce pravoslavlja, postane vladar prestonice Konstantina Velikog i da spase celokupni “Novi Izrailj.”31
Ruski vladari koji su nalsedili Ivana Groznog, kako i mnogi članovi ruskoga plemstva, bili su takođe dobrotvori srpskih crkava i manastira, a osobito manastira Hilandara. Među njima su bili car Fjodor, Boris Godunov, Vasilije Šujski i mnogi drugi. Darodavne povelje koje je Hilandaru izdali car Fjodor i Boris Godunov sačuvane su u manastirskoj arhivi do dana današnjeg. Možemo još napomenuti da su svi ruski vladari, sve do cara Nikole II bili velikodušni dobrotvori srpskih crkava i manastira.
XVII vek
Odnosi između Rusije i pećske Patrijaršije, koji su počeli u šesnaestom veku, nastavljeni su i postali su češći u sedamnaestom veku.
Naročito je važno (patrijarha, MM) Pajsija (+1647, MM) naslanjanje na Rusiju. Povremeni dodiri između pojedinih Srba i Rusije su postojali i pre njega, ali u njegovo doba odnosi između srpske i ruske crkve su bili ojačani i uče stani. Ne samo monasi već i neki jerarsi su odlazili tamo u posetu, molili za priloge za svoje manastire ili domove i odande su donosili liturgijske i druge knjige i skupocene crkvene utvari i odežde. Ruski carevi su izdavali 'darodavne povelje' mnogobrojnim manastirima, dajući im ovlaštenje da šalju svoje monahe u Rusiju i da u određenim intervalima skupljaju darove.32
U ovo vreme mnogi srpski mitropoliti i episkopi otišli su u Rusiju. Neki od njih su tamo ostali po nekoliko godina a neki su ostali zauvek. Tamo su imali prilike da govore o porobljenim Srbima i da traže moralnu i materijalnu pomoć za crkve i manastire. Neki od njih su se istakli svojim primernim životom i rodoljubljem. Mihajlo, mitropolit kratovski (1651-1660), koji se iselio u Rusiju, bio je jedan od njih.
Može se napomenuti da su neki od srpskih jerarha koji su se iselili u Rusiju uzimali aktivno učešće u administriranju ruske pravoslavne crkve. Naročito je zanimljiv slučaj Patrijarha Gavrila (1648-1655). Zbog svojih otvorenih diplomatskih i političkih aktivnosti i veza sa Vlaškim vojvodama Matejom i Bogdanom Hmeljnickim u 1654., a osobito zbog toga što je poslao važna plitička obaveštenja caru Alekseju Mihajloviću, Gavrilo je bio stavljen na crnu listu od strane Turaka i njegov život je bio u opasnosti. Odlučio je da potraži sklonište u Rusiji. "Tamo je sa sobom odneo i dva rukopisa, 'Život i dela srpskih careva i patrijaraha' i 'Pobijanje latinske jeresi' Mihajla Kavasile"33 u nadi da će ovi tekstovi biti štampani a knjige biti stavljene njemu na raspoloženje. Osim ova dva rukopisa on je sobom doneo i više rukopisa da ih pokloni patrijarhu Nikonu. Među ovima je bio i jedan svitak sa tekstom 'Životi svih svetih srpskih arhiepiskopa" i "Knjiga Kirila učitelja slavenskog". On je takođe doneo i tri štampana služabnika.34
U vreme kada je Gavrilo stigao u Moskvu kuga je pustošila Moskvu, car je bio na frontu u ratu protivu Poljske, a patrijarhu Nikonu jebilo povereno staranje za zdravlje i bezbednost carske porodice koja je napustila zaraženuMoskvu. Veliki broj sveštenika su umrli od kuge i nekoliko osoba iz (carskog, MM) dvora su pisali patrijarhu Nikonu i od njega tražili da opunomoći Gavrila da rukopolaže nove sveštenike. Sa dozvolom cara patrijarh Nikon je to učinio. Iz Vjazme on je poslao po milosti Svetoga Duha svome bratu i saradniku Gavrilu, arhiepiskopu pećskom i patrijarhu Srbije, traženu dozvolu i uputstva koja se odnose na kanonska pravila važeća za uslove koje moraju ispuniti kandidati za rukopoloženje.36 Kada se vratio sa fronta, car je 12 februara, 1655 pozvao Gavrila i njegovu pratnju i zadržao ih kao goste na ručku. On je lično zahvalio Gavrilu i dao bogate poklone njemu i njegovoj pratnji. Drugi put je Gavrilo bio na prijemu kod cara 5. februara 1655.Na Saboru ruske crkve, koji je te godine raspravljao ispravljanje bogoslužbenih knjiga, pitanje koje će se kasnije pokazati fatalnim, Gavrilo je takođe učestvovao i dao odgovore po pitanju pravljenja krsnog znaka sa tri prsta, i govrio protivu pravljenja krsnog znaka sa dva prsta. Stavio je svoj potpis (na dokument koji je sadržao, MM) odluke Sabora odmah posle Makarija, antiohijskog patrijarha, koji je takođe učestvovao na tom saboru.37 Nije sasvim jasno šta je navelo Gavrila da odluči da napusti Rusiju i vrati se u Srbiju. Tamo su ga Turci uhapsili a zatim ga obesili 1659.
U sedamnaestom veku zavisnost Srba od Rusa po pitanju snabdevanja neophodnim liturgijskim i drugim knjigama bila je veoma akutna. "Poslednja knjiga štampana u srpskim štamparijama pojavila se 1638. Od tada, u toku celog sedamnaestog veka, Srbi su zavisili isključivo od ruskih knjiga koje su u Srbiju dospevale kao pokloni ili bivale kupljene."38 Poznato je da su knjige potrebne Srbima bile štampane u Moskvi, Kijevu i drugim mestima. Dokaz da su ove knjige bile ...namenjene čitalačkoj publici izvan Rusije se nalazi u predgovorima tih knjiga u kojima se obraća srpskim i bugarskim čitaocima. Važno je napomenuti da su ove knjige bile štampane u Rusiji za potrebe onih Srba koji su bili pod turskom okupacijom ili u Austrijskoj carevini u XVII i XVIII veku.39 Ovo je takođe doba kada su pojedini ruski i ukrajinski pisci pisali ili prevodili knjige za potrebe Srba. U manastiru Hilandaru, Samuilo Bakačić, koji je već ranije pomenut, preveo je na srpski jezik "...'Istiniti Mesija', delo poznatog ukrajinskog propovednika J. Galjatovskog, sa kojim je bio u ličnoj vezi."40 Bakačić je preveo ovo delo Galjatovskog pre nego što se isto pojavilo u štampi (Kijev, 1699), što znači da ga je imao u rukopisu.
Potrebno je napomenuti da čak i u ovom periodu kada su srpski književni fondovi bili ispražnjeni a književno stvaralaštvo skoro da nije ni postojalo, Srbi su rado davali ruskoj pravoslavnoj crkvi rukopise koji su joj bili potrebni u vreme kada je preduzela ispravljanje liturgijskih tekstova i liturgijskih knjiga. Arsenije Suhanov, koga je 1654 godine patrijarh Nikon poslao na Svetu Goru da traži i donese u Rusiju grčke i slavenske rukopise sa neiskvarenim liturgijskim tekstovima bio je toplo dočekan od strane monaha manastira Hilandara. Tamo je on lično odabrao veliki broj rukopisa i odobreno mu je bilo da ih odnese u Rusiju. Broj rukopisa koje je odabrao bio je toliko veliki da nije bio u stanju da ih sve sam ponese u Rusiju. Ostavio je neke da ih kasnije donesu hilandarski monasi koji dođu u Rusiju, što su oni i učinili iste godine.
XVIII vek
U ovom veku Hilandar je preživljavao svoje najteže dane. Velike poreze nametnute od strane Turaka bile su same po sebi dovoljne da finansijski iscrpe manastir. Uz to, u osamnaestom veku dogodila su se i dva ogromna požara. Naročito je strašan bio onaj koji se desio 1722.god i naneo ogromnu štetu manastiru. Hilandar u to vreme nije mogao biti onako važna kulturna raskrsnica kako je bio ranije jer se morao boriti za goli opastanak. Ipak, hilandarski monasi koji su slati u Srbiju, Bugarsku, Crnu Goru, i među Srbe u Austro-Ugarskoj nisu samo skupljali priloge već se može predpostaviti da su i misionarili. U dodiru sa narodom, oni su svakako krepili nadu u oslobođenje i doprinosili očuvanju pravoslavlja.
Mnogi pisarski zapisi ukazuju na materijalnu bedu manastira. To se takođe jasno vidi iz rukopisa broj 525 iz osamnaestog veka. To je "Tefter" u kome su po datumima ispisana slanja hilandarskih monaha da traže pomoć u Srbiji, Bugarskoj, Crnoj Gori, Austro-Ugarskoj, Solunu, Carigradu, Ukrajini i Rusiji. Upisivanje počinje 1701. godine. Takođe su upisane posete poklonika, njihovi darovi, povratak ispraćenih hilandarskih monaha i lista darova koje su doneli. Navešćemo samo nekoliko zapisa koji se odnose na odlazak Hilandaraca u Rusiju i njihov povratak i donošenje darova. Zapise dajemo u srpskom prevodu:
1708 meseca februara. Ispratismo Timoteja jeromonaha na put u Zaporožje i dadosmo mu jednu kutijicu srebrnu s moštima i krst.
Togože meseca junija 1 ispratsismo Jova jeromonaha i Elisea jeromonaha u Moskvu i dadosmo jednu kutiju s moštima i krst. 1747 aprila 15 Ispratismo i drugog Pahomija na put sa Rusinom pop Inokentijem. Otidoše u Rusiju i dadosmo im jednu česticu moštiju i krst srebrni i pozlaćeni i epitrahilj. 1753, juna 20 Dođe s puta iz Moskve jeromonah Elisej i donese gotovih novaca 1.500 i razne crkvene stvari: svileno veliko jevanđelje srebro-pozlaćeno, dva putira ukrašena; felona 4 zlatotkana i poprostih 7; epitrahilja 13; orara 3; pokrovca (vozduha) prekrasnih 10 narukvica 12; 7 prekrasnih stihara; ubrusa 4; ikone 2 srebro-pozlaćene; antiminisa 13; knjigu za celu crkvenu godinu.Novca i stvari 4,500 groša. Leta Gospodnjeg 1761, meseca juna 24 Prečasni gospodin otac arhimandrit kir Elisej dođe iz carevine velikoruske i donese sa puta gotovih novaca 2,500 groša a u raznim divnim stvarima 2,520 groša.
Ima još dosta upisanih odlazaka u Rusiju i dolazaka odande sa darovima. Zainteresovani mogu detaljnije proučiti hilandarski rukopis broj 525. Taj rukopis je izvanredno zanimljiv i važan i za lingviste. U njemu se, mnogo godina pre uvođenja slova "j" od strane Vuka Stefanovića Karadžića, to slovo sreće vrlo često u zapisima u tom rukopisu.
Središte rusko-srpskih odnosa se preneo iz Hilandara među Srbe nastanjene u Mađaraskoj, koja je bila deo Austro-Ugarske carevine. Izvestan broj Srba se nastanio u Mađarskoj već posle kosovskog boja, još veći broj posle pada Smedereva 1439, a najveći broj za vreme Velike srpske seobe 1690.god predvođene Arsenijem Čarnojevićem. I porobljeni Srbi u Srbiji i raseljeni Srbi u Mađarskoj su u Rusiji videli svog zaštitnika i spasioca.
Ruski kulturni uticaj na Srbe u osamnaestom veku je bio tako snažan da su njegovi tragovi ostali neizbrisivi. Dok su u prethodnim vekovima rusko-srpski odnosi uspostavljani i održavani prvenstveno kroz Crkvu i imali su u glavnom verski i dobrotvorni karakter, u osamnaestom veku oni su se proširili i u druge domene, naročito u domen obrazovanja koje je postalo najsnažniji sprovodnik ruskog uticaja. Nevolje koje su Srbi trpeli pod turskom okupacijom u Srbiji i verska netrpeljivost kojoj su Srbi u Austro-Ugarskoj bili izloženi, sve to je okretalo Srbe još više ka Rusiji, njihovom tradicionalnom prijatelju. Rusija je njima bila jedina nada u borbi za očuvanje njihovih nacionalnih, verskih i kulturnih vrednosti i identiteta. Oni su takođe polagali velike nade da će im Rusi, njihova pravoslavna braća, koji su i sami bili Slaveni, pomoći u njihovoj borbi protivu turske okupacije. Svi ovi činioci su ih činili veoma podložnim ruskom kako kulturnom tako i političkom uticaju.
U ovom dobu Prosvećenosti, Srbi su takođe shavtili da je obrazovanje važno ne samo za sveštenike, već i za obične ljude. Na drugoj strani, oni nisu imali poverenja u zapadnjačke vaspitne ustanove, niti u njihove knjige, jer su predstavljali izvore uticaja koji je bio oprečan njihovim nacionalnim i verskim idealima. Iako su pojedini Srbi dobili više obrazovanje u zapadnjačkim školama, prosveta u pravoslavnoj Rusiji im je bila mnogo poželjnija. Pojedinci su bili ili slati od strane jerarhije ili su samostalno odlazili u Rusiju da steknu obrazovanje. Jedan od prvih Srba za koga se zna da je otišao u Rusiju na studije je bio Josif, jeromonah manastira Hilandara koji je u Moskvu otišao 1670 godine.41 Sačuvani dokumenti, mada po svoj prilici nepotpuni, pokazuju da su dvadeset i osam Srba studenata posećivali Kijevsku teološku školu u periodu 1721-1762.42 Postoje takođe dokumenti koji ukazuju na to da je patrijarh Arsenije IV. dok je još boravio u Peći u 1736. godini, molio Ruse da prime dvadeset i četiri srpskih studenata da steknu obrazovanje u Rusiji.43 Jedan neizvestan broj Srba, među njima monaha, sveštenika i mirjana, školovali su se u školama u Moskvi, Petersburgu, Kijevu i Harkovu. Pojedinci koji su stekli obrazovanje u Rusiji, a osobito oni koji su studirali pri Kijevskoj teološkoj školi, uživali su najveće poštovanje među Srbima.
Slanje pojedinaca da steknu obrazovanje u Rusiji nije moglo zadovoljiti potrebe za obrazovanjem među Srbima. Njima su bile potrebne sopstvene škole na teritorijama gde su živeli. Međutim, ovo nije bilo moguće bez ruske pomoći. Srbima su bila potrebna novčana sredstva i kvalifikovani učitelji, kao i najosnovniji uxbenici. Već 1718. Mojsej Petrović, beogradski mitropolit, obratio se, preko Avrama Veselovskog, ruskog poslanika u Beču, Petru Velikom sa molbom da pošalje kivalifikovane učitelje iz Rusije da bi otvorio jednu školu.44 Malo ranije pre toga, 1716. godine, jedan ruski učitelj, Vasilije "Moskovljanin", već je obavljao učiteljske dužnosti u Sremskim Karlovcima.45
Mitorpolit Mojsej Petrović je bio uporan u svojim naporima da otvori školu. Oktobra 20, 1721, on je poslao drugo pismo Petru Velikom "...tražeći njegovu pomoć da bi sazidao školsko zdanje i da pošalje dva učitelja, jednog za slavenski a drugog za latinski jezik, kao i neke bogoslužbene knjige.46 Ovoga puta njegova molba caru je postigla neke rezultate. Maja 11, 1722, Petar Veliki je objavio svoju odluku da pomogne srpskoj crkvi da stekne svoje škole i zahtevao je od ruskog Sinoda da učini sve u svojoj moći da ostvari ovu odluku.
Posle duge pripreme, pomoć je poslata Srbiji, a sastojala se od crkvenih odeždi, crkvenih knjiga i bogoslužbenih knjiga i udžbenika za izučavanje jezika ("Slavenska gramatika" 1721.god, Meletija Smotrickog, bukvar za omladinu, Sankt-Petersburg, 1721.god, Feofana Prokopoviča; i Slavensko-grčki-latinski leksikon, Moskva 1704 , F. P.Polikarpova), a krajem maja 1726, Maksim Terentievič Suvorov, prevodilac pri ruskom Sinodu, stigao je sa svojom porodicom iz S(ankt) Petersburga u Sremske Karlovce i postao prvi učitelj među Srbima kada je otvorio svoju "Slavensku školu" u jesen te godine.47
Ruski Sinod ga je snabdeo sa godišnjom platom u iznosu od 300 rubalja. Prema S. Dimitrijeviću, Suvorov je sobom doneo 70 slavenskih gramatika, 10 leksikona i 400 bukvara.48 Bilo je sto dvadeset i šest učenika upisanih u njegovoj školi. Ostao je jedanaest godina među Srbima i predavao studentima u Sremskim Karlovcima, Beogradu, Budimu, Novom Sadu, Segedinu i nekim drugim mestima.
Brigu mitropolita Mojseja za obrazovanje Srba delio je i mitropolit Vikentije Jovanović (+1737)
Na njegovo traženje jedna nova grupa ruskih učitelja je stigla u Sremske Karlovce godine 1733.god, ovog puta diplomirani studenti dobro poznate Kijevske teološke akademije. Emanuel Kozačinski, Petar Podunavski, Trofim Klimovski, Ivan Minacki i Sinesije Zalucki su predavali u Sremskim Karlovcima; Timotej Levadovski u Vukovaru; Ivan Lastavicki u Požarevcu; Petar Mihailovski u Beogradu; a "neki Ukrajinac" je obučavao decu u Majdanpeku. Nastavni sistem u ovim školama je bio organizovan po uzoru na sistemu ruskim školama, a učitelji iz Kijeva su takođe doneli knjige i uxbenike iz kojih su obučavali studente, kao što je to činio i Suvorov.49
Ruski i ukrajinski učitelji, kao i uxbenici koji su se upotrebljavali u srpskim školama u osamnaestom veku, znatno su doprineli širenju ruskog uticaja među Srbima.
U 'Slavenskim školama' Maksima Suvorova (1726-1730), kao i 'Slavensko-latinskoj školi' Emanuela Kozačinskog (1733-1737), koja se takođe nalazila u Sremskim Karlovcima, studenti, od kojih su neki bili odrasli đakoni, arhiđakoni, kaluđeri i sveštenici, učili su i usvojili ruski slavenski jezik (ili slavenski, kako se nazivao u to doba), to jest ruski liturgijski jezik toga doba ili rusku recenziju staroslavenskog jezika. Na taj način Srbi su praktično počeli da namerno napuštaju nekadanji srpski liturgijski i književni jezik, koji je bio skoro šest vekova star, to jest srpsko-slavenski (srpska recenzija staroslavenskog jezika) -jedan proces koji je bio u svojoj poslednjoj fazi u prvojpolovini osamnaestog veka.50
Ruska recenzija crkvenoslavenskog jezika, koja je u to vreme usvojena kao liturgijski jezik srpske crkve, u upotrebi je i danas (sem gde je u najnovije vreme taj jezik zamenjen srpskim ili, među srbima u Diajaspori, jezikom zemlje u kojoj žive). Međutim, njegova upotreba među Srbima je u osamnaestom veku bila mnogo proširenija i nije se ograničavala samo na liturgijski jezik.
U toku druge polovine osamanaestog veka, Srbi su upotrebljavali rusko-slavenski jezik pri prepisivanju i štampanju raznih tekstova i knjiga, prvenstveno liturgijskih i onih sa verskom sadržinom. Crkvena i školska administracija je vođena na tom jeziku. Taj jezik je korišćen za pisanje raznih zvaničnih beseda i oda, raznih proklamacija koje je crkva izdavala, kao i crkvenih pravila. Razni ustupci koje je Srbima davala građanska vlast u dokumentima pisanim na nemačkom jeziku prevođeni su na taj jezik. Srbi su takođe izdavali na ruskoslavenskom jeziku prevode raznih dela, kao na primer francuskih i nemačkih.51
Ruski udžbenici, izvor ruskog uticaja na Srbe, upotrebljavani su ne samo u školama koje su administrirali i u kojima su predavali ruski učitelji. U najstarijoj poznatoj školi za obrazovanje srpskog sveštenstva, koju je osnovao mitropolit Pavle Nenadović (1699-1768) u Sremskim Karlovcima 1. oktobra (12 oktobra po Novom kalendaru) 1749. upotrebljavani su takođe ruski udžbenici. Ova škola, poznata kao "Pokrovo-Bogorodična", funkcionisala je u periodu 1749-1768. Ponovo je proradila 1 (12) februara 1794 i od onda još uvek postoji i radi. Na početku njenog funkcionisanja najveći broj udžbenika koji su se u njoj koristili bili su ruski, a njihovi autori su bili Feofan Prokopovič, Hiacint Karpinski, Petar Mogila, Platon Smotricki, Stefan Javorski, Jakov Arseniev i Stefan Vujanovski.52
Ruski crkveni tip ćirilske azbuke bio je potpuno usvojen među Srbima ovog doba. Štaviše, oni su usvojili i građanski tip ćirilske azbuke koja se pojavila u uxbenicima i publikacijama štampanim posle reforme Petra Velikog 1710. godine. Neki obrazovani Srbi su usvojili ruski književni jezik kada su pisali svoja književna a osobito istorijska dela. Ovo je očevidno u istorijskim delima Pavla Julinca, Zaharije Orfelina i Jovana Rajića.
Prvi srpski časopisi su takođe rađeni po ugledu na ruske.
Orfelin, urednik prvih srpskih časopisa, čitao je i koristio Sumarokova, P. Milera, Rajhela i Popovskog i časopise "Prazdnoe vremja v poljzu upotrebljenoe","Nevinoe upražnenie", "Svobodnie časi" i "Ježemesečniesočinenija".53
Srpski pisci, kao i čitaoci uopšte, pomno su čitali i mnogo su se divili ruskim autorima religioznih i svetovnih književnih dela. Među ruskim autorima koji su bili osobito popularni među Srbima u osamnaestom veku, bili su Kotinski, Prokopovič, Lomonosov, Sumarokov, Novikov, Heraskov, Deržavin i Karamzin. U vreme kada su Srbi u Austro-Ugarskoj morali da se bore protivu nacionalne, verske i kulturne asimilacije koju je pokušavala da ostvari vlada, dela ruskih i ukrajinskih autora, kako verska tako i svetovna, nisu predstavljala nikakvu opasnost za srpski nacionalni i verski identitet. Naprotiv, ta dela su pojačavala odlučnost Srba u očuvanju svoga nacionalnog, kulturnog i verskog identiteta.
Polemička literatura Ukrajine koja je bila veoma pogodna za odupiranje rimomokatolicizmu u srpskoj zajednici, postala je model i bila je usvojena i korišćena u polemičkim delima baroknih pisaca, kao što su Orfelin, Rajić i drugi. Jerotej Račanin je sačinio svoj "Bukvar" na osnovi nekog ruskog modela.
Kozačinski je delovao u srpskoj zajednici kao dvojni, srpski i ruski pisac...Rajić je preveo (dela, MM) Stefana Javorskog i najveće mitropolitske biblioteke u Beogradu i Sremskim Karlovcima bile su u to vreme snabdevene delima ruskih i ukrajinskih baroknih pisaca XVII i XVIII veka.54
Rusija, njeni vladari i njena istorija postali su u ovo doba predmet srpske književnosti, kako poezije tako i proze. Srpski istoričari Đorđe Branković, Zaharija Orfelin i Jovan Rajić dali su Rusiji vidno mesto u svojim istorijskim delima. Simeon Piščević je izneo u svojoj "Autobiografiji" mnoge pojedinosti o prilikama u Rusiji u doba kada su se on i hiljade drugih Srba tamo naselili. Danica Petrović ukazuje na to da "...kao što se naš XVIII vek - po rečima Nikole Radojčića - ne može shvatiti bez uzimanja u obzir Rusije i Kijevske akademije, tako se i muzika toga doba ne može razumeti bez ruskih škola, knjiga i kijevskog napeva."55
Ovaj uticaj se proširio čak i na manastir Hilandar. Ovo je očevidno iz činjenice da je u manastirskoj biblioteci Hilandara tekst najvećeg broja rukopisa sa neumskom notacijom pisan rusko-slavenskim jezikom.
Čak je i ruski oblik bogosluženja usvojen u srpskim crkvama u Austro-Ugarskoj. Osim toga, Srbi su u tom periodu usvojili reformu Petra Velikog, koja je uključivala građanski tip ćirilske azbuke i upotrebu arapskih cifara umesto tradicionalnog sistema u kome su se slova ćirilske azbuke upoterebljavala u značenju brojeva. Usvojili su i sistem brojanja godina od rođenja Hrista umesto "od stvaranja sveta", i 1 januar kao početak godine u svetovnom kalendaru, dok su i srpska i ruska crkva nastavile da slede julijanski a ne gregorijanski kalendar i ostavile 1 septembar po starom kalendaru kao početak crkvene godine. Treba takođe napomenuti da su Srbi pominjali u molitvama i jektenijama ruske vladare. Ta praksa je počela sa Petrom Velikim.
Austro-Ugarskim vlastima je bio poznat snažni ruski uticaj na Srbe proizveden pomoću obrazovanja, knjiga i uxbenika. Pokušavano je da se onemogući snabdevanje Srba u Austro-Ugarskoj ruskim publikacijama, ali bez uspeha. Nastojalo se takođe da se spreči upotreba ćirilske azbuke i rusko-slavenskog ("slavjano-serbskog") jezika. Carica Marija-Terezija je izdala ukaz kojim se zabranjuje upotreba ruskih uxbenika u srpskim školama na teritoriji njene carevine. Ukinula je praznovanje izvesnog broja ruskih i srpskih svetitelja, zauzimala se za svetovno obrazovanje na štetu verskog, zahtevala da se versko obrazovanje studenata vrši samo na državnoj teritoriji i, u tu svrhu, zahtevala u svakoj eparhiji otvaranje bogoslovskih škola koje bi izdržavali jerarhija i narod.56 Svi njeni napori bili su uzaludni. Ne prekidajući svoje odnose sa Rusima oni su (Srbi, MM) krijumčarili ruske knjige, branili rusko-slavenski jezik, ćirilsku azbuku i Stari kalendar, pisali i govorili o Rusiji, putovali tamo sa dozvolom (Austro-Ugarskih vlasti,MM) ili bez nje.57
Čak i u ovo doba kada je ruski uticaj na Srbe bio na vrhuncu, može se govoriti o uzajamnom procesu po kome su Srbi davali kulturne i političke doprinose Rusiji. Tako su, primera radi, doprinosima ruskih i ukrajinskih učitelja kulturnom i vaspitnom napretku Srba, u izvesnom smislu, odgovarali doprinosi srpskih intelektualaca koji su otišli u Rusiju i uzimali aktivno učešće u raznim granama njene administracije. Neki od njih su se školovala na Zapadu i njihovo iskustvo i znanje su bili veoma korisni Rusiji. Drugi su bili iskusni i hrabri vojni oficiri, čiji su znanje i lična hrabrost bili korisni i cenjeni od strane Rusije. Samo nekoliko najistaknutijih među njima će ovde biti pomenuti.
Među onima za koje se zna da su među prvima otišli u Rusiju i tamo služili u raznim zvanjima su Ivan Pavlović, koji je u Rusiju otišao 1707, Petar Smelić, koji je u Rusiju došao iz Sent Andreje 1713 i priključio se bratstvu manastira Svetog Simeona. Godine 1725. premešten je u Lavru Svetog Aleksandra u Sent-Petersburgu. Sa dozvolom Katarine I zaveo je učenje grčkog i latinskog jezika u Teološkoj školi Svetog Aleksandra. Godine 1736. bio je hirotonisan za arhiepiskopa Bjalgorodskog. Najzad, Smelić je uveo značajne vaspitne reforme na univerzitetu u Harkovu i doveo iskusne nastavnike da te reforme ostvare.
Treba pomenuti i Rafajla Rajkovića koji je došao u Rusju februara 1754. i tamo bio zaposlen kao prevodilac u ministarstvu spoljnih poslova.
Sava Lukić Vladisavljević-Raguzinski (oko 1664-1738) bio je u diplomatskoj službi Petra Velikog i njemu je bilo povereno nekoliko važnih misija. On je takođe autor nekoliko putopisa koji predstavljaju važne izvore obaveštenja o prilikama u to doba. Na zahtev Petra Velikog Sava je preveo na ruski jezik Orbinijevo delo Il Regno degli Slavi /Carstvo Slavena/ (štampano 1601 u Pizaro). Savin prevod je bio štampan 1722 godine. Dalje ...na pijaci gde su se prodavali robovi u Konstantinopolju on je kupio i poklonio Petru Velikom kao svoj dar jednog malog crnog dečka koji je kasnije postao dobro poznat kao Abraham Petrovič Ganibal. On je po majčinoj liniji bio praded pesnika Aleksandra Puškina. Odnos između Ganibala I Vladisavljevića je ostao srdačan tako da je Ganibal, u svojstvu komandanta vojne bezbednosti, pratio Vladisavljevića na njegovom diplomatskom putu u Kinu.58
Vladisavljević je možda odigrao indirektno još jednu ulogu u životu najvećeg ruskog pesnika Puškina. Naime, Ignjat Gradić, pesnik iz Dubrovnika, napisao je epsku pesmu o poltavskoj bitci (1701) pošto je Petar Veliki porazio Šveđane. Pesnik je jednu kopiju te pesme poslao Savi Vladisavljeviću, koji je i sam bio učesnik u poltavskoj bitci. Moguće je da je Puškin mogao videti kopiju te pesme u zaostavštini Save Vladisavljevića kada je ovaj umro, jer se Puškin raspitivao o Vladisavljeviću i želeo da sazna više o njemu.
Među Srbima koji su doprineli ruskom sistemu obrazovanja treba pomenuti i Mojseja Petrovića (1734-1765), poznatog profesora retorike i filozofije na moskovskom univerzitetu. Još važniji je Teodor Janković- Mirijevski (1740-1814) koji je, na poziv ruskog carskog dvora i sa dozvolom Austro-Ugarskih vlasti "...otišao u Rusiju gde je radio na reformi ruskog sistema obrazovanja, ostvarujući ideje Prosvećenosti u novom sistemu obrazovanja."59
Treba pomenuti da, kada je osnovan univerzitet u Harkovu, više obrazovanih Srba, stručnjaka u oblasti prirodnih i egzaktnih nauka, postali su profesori toga univerziteta. Među njima su bili Atanasije Stojković, lični poznanik Puškina, Gligorije Trlajić, T. Filipović, a kasnije Sava Petrović, Đorđe Koritari i A. Dubravić.60
Bilo je takođe pisaca koji su, iako nisu išli u Rusiju i delovali tamo, napisali dela koja su imala izvestan uticaj na rusku književnost. Takvo jedno delo je Život Petra Velikog Zaharije Orfelina (1726-1785). To delo je imalo veliki uticaj na istorijski žanr književnosti u Rusiji. Godine 1774 to delo je prevedeno na ruski jezik. Poznato je da se jedan primerak te knjige, štampane u Veneciji, nalazio u Puškinovoj biblioteci i da je on uneo izvesne rečenice iz te knjige u svoju "Istoriju Petra Velikog".
Srpski intelektualci, kulturni radnici, autori i sveštena lica nisu bili jedini koji su se iselili u Rusiju. Bilo je običnih ljudi, a takođe i nekih vojnih oficira koji su tamo otišli sa svojim celokupnim četama. Seoba vojnih lica u Rusiju počela je još krajem šesnaestog veka, posle konačnog pada srpske države. Tako "Srpski kozaci" se pominju na početku XVII veka u Voliniji u službi Ivana Ostroškog. Srpski plaćenici su često nosili kozačke uniforme i učestvovali u njihovim bitkama. Bili su sa Ivanom Vigovskim i Georgijem Hmeljnickim i, uopšte, bili su lična garda ukrajinskih hetmana.61
Godine 1704 Srbi su poslali Pantelejmona-Pana Božića kao svog izaslanika i predstavnika kod Petra Velikog da sa njim pregovara o masovnom useljavanju Srba u Rusiju. Uskoro zatim, godine 1708., Hristifor Trifunović je bio poslat sa tim istim zadatkom. Godine 1715 Petar Veliki je izdao jednu proklamaciju u kojoj poziva Srbe da se useljavaju u Rusiju. Zatim 1720. i 1723. izdate su slične proklamacije, ovog puta pozivajući samo vojna lica iz graničarskih jedinica da dođu u Rusiju.
U nekim slučajevima obrazovane su specijalne jedinice koje su se sastojale od srpskih vojnih lica. Tako je, na primer, za vreme Petra Velikog postojao srpski husarsaki puk. Priliv srpskih oficira i muškaraca sposobnih za vojnu službu naveo je caricu Anu da obrazuje jedan specijalni husarski puk. Ona je takođe osnovala jedno vojno naselje u Ukrajini koje je bilo naseljeno Srbima.
Oktobra 1751. drugi talas srpskih doseljenika je dospeo u Kijev. Drugo srpsko naselje, poznato kao "Nova Srbija" bilo je zasnovano. N. I. Hitrova ukazuje
...u toku od tri godine, od 1751 do 1753, značajne promene su nastale na teritoriji Južne Rusije. Čitave oblasti su nastale tamo - Nova Srbija i Slavenska Srbija. Ove dve - Nova Srbija i Slavenska Srbija - koje su prethodile Novoj Rusiji, postale su rasadnici aktivnosti i istakle su se na bojnim poljima.62
Neki od srpskih oficira koji su se iselili u Rusiju dostigli su važne položaje i čak postali ljubimci na ruskom carskom dvoru. Među njima možemo spomenuti Simeona Piščevića, Zmajevića, Tekeliju, Vojinovića i, osobito, Simeona Gavrilovića Zorića.
XIX vek
To je vek kada su se južni Slaveni kao i Grci borili za oslobođenje od turskog ropstva. Pažnju Rusije je privukao Prvi srpski ustanak 1804. godine koji je predvodio Karađorđe Petrović. I ustanak i njegov vođa su bili veoma popularni u Rusiji. Iako su simpatije Rusa bile na strani Srba, oni nisu iz mnogih razloga mogli da se pridruže njima u vojnim operacijama protivu Turaka. Ipak, bilo je ruskih dobrovoljaca koji su se pridružili Srbima i sa njima se borili protivu Turaka. Ova činjenica je odražena u Tolstojevom romanu Ana Karenjina gde junak tog romana Vronski napušta Rusiju posle smrti Anine i pridružuje se srpskim ustanicima. I Puškin je bio veoma zainteresovan za srpski ustanak i njegovog vođu Karađorđa. Godine 1813. kada je ustanak poražen, Karađorđe je pobegao u Rusiju i tamo se sklonio.
Poznato je da su hilandarski monasi 1821 godine podržavali grčki ustanak protivu Turaka, ne obazirući se na posledice. Materijalne nevolje Hilandara su i dalje trajale i čak su postale još nesnosnije.. Veliko olakšanje je najzad došlo 1896. godine kada je kralj Aleksandar Obrenović darovao Hilandaru veliku novčanu pomoć kojom se izbavio od dugova.
U ovom veku ruska književnost i književna kritika su imali velikog uticaja na srpsku književnost i književnu kritiku. Bili su poznati, cenjeni i prevođeni ne samo najznačajniji ruski pisci kao što su Puškin, Gogolj, Ljermontov, Turgenjev, Saltikov-Ščedrin, Ostrovski, Dostojevski, Tolstoj i drugi, već i manji i neznačajniji pisci. Ovo se jasno vidi iz "Rusko-srpske bibliografije:1800-1925 Aleksandra Pogodina, štampane u dva toma u Beogradu, prvi tom 1932, a drugi 1936. Prvi tom sadrži 3343, a drugi 5729 naslova knjiga, studija, članaka i pesama prevedenih sa ruskog na srpski jezik.63
Dok su ruska i srpska književnost i književna kritika pojačavale međusobne bratske odnose između Rusa i Srba, jezička reforma Vuka Stefanovića Karaxića (1814 i 1818) mogla je nepovoljno uticati na te odnose.. Njegovim nastojanjem uvedena je nova ortografija i revidirana ćirilska azbuka u srpski jezik, a ta azbuka se razlikovala i od ruske i od slavjano-srpske, odnosno rusko-slavenske. Osim toga, srpski govorni jezik je postao književni jezik Srba i Hrvata i zamenio datadanji rusko-slavenski, odnosno slavjano-srpski. Taj jezik se znatno razlikovao od ruskog i rusko-slavenskog (slavjano-srpskog). Vukovoj reformi su se žestoko protivili neki srpski pisci i sveštenstvo ali je ista konačno prihvaćena. Treba napomenuti da iako Vukova reforma nije bila popularna u Rusiji, sam on je bio tamo toplo primljen, data mu je novčana pomoć i bio je počastvovan članstvom u ruskoj Akademiji nauka i umetnosti.
Što se tiče Svete Gore i Hilandara, u ovom veku započinje interes naučnika za njih i početak jednog svestranog i sistematskog proučavanja kako Svete Gore tako i Hilandara.. Među prvim knjigama o Svetoj Gori ubraja se knjiga R. Kurzona (Richard Curzon) objavljena .(na engleskom (1854) kojoj iznosi svoja zapažanja o Svetoj Gori i Hilandaru koje je posetio 1837 godine. Veliki broj ruskih i srpskih naučnika objavljuju svoje knjige o Svetoj Gori i manastiru Hilandaru jedan za drugim. Među najvažnije istraživače u ovom veku spadaju V. M. Grigorovič, Porfirije Uspenski, Dimitrije Avramović, K. P. Dmitrov-Petkovič, Sava Hilandarac, S. Vulović, L. Mirković, K. Mihajlovski, V. K. Barski, Arhimandrit Leonid, i Nikifor Dučić. Od zapadnjačkih istraživača u ovom veku mogu se pomenuti R. Curzon, J. Mueller i Ph. Meyer.
Istorija Hilandara, njegova biblioteka, riznica, ikone i freske, i arhitektura se proučavaju i obaveštenja o tome se objavljuju u člancima, studijama i knjigama. Hilandar, koji je predmet izučavanja, istovremeno je i kulturna raskrsnica i izvor znanja o slavenskoj istoriji i pismenosti.
XX vek
Ovaj vek je doneo dramatične i tragične promene i u istoriji Rusije i u istoriji Srbije. Srbija je najazad izvojevala oslobođenje od Turska u 1912. godini. Nažalost, nije dugo uživala slobodu, jer već u 1914. nastao je Prvi svetski rat i privremena austro-ugarska okupacija Srbije. Rat se završio 1918. pobedom Srbije i njenih saveznika. Zajedno sa Slovencima i Hrvatima Srbi su obrazovali najpre Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, a 1921 Kraljevinu Jugoslaviju. Ta Jugoslavija je postojala od 1921 do 1945.
I Rusija je učestvovala u Prvom svetskom ratu. Boljševička revolucija je donela i kraj rata za Rusiju i kraj ruske monarhije. Carska porodica je na najsvirepiji način pobijena. Hiljade Rusa odanih monarhiji napustili su Rusiju i naselili se po raznim zemljama. Veliki broj njih su došli u Jugoslaviju gde su ih kralj Aleksandar Karađorđević (+1934), srpska crkva i srpski narod bratski dočekali i pružili im utočište. I patrijarh Dimitrije i patrijarh Varnava (+1936), koji je diplomirao u Teološkoj školi u Sankt-Petersburgu, bili su iskreni prijatelji Rusa, kao što je to bio i kralj Aleksandar. Objavljene su mnoge knjige i članci pisani od strane ruskih emigranata koji su našli utočište u Jugoslaviji, odnosno Srbiji posle Revolucije. Svi oni sa zahvalnošću pišu o prijateljstvu i pomoći ukazanoj im od strane Srba.
Ruskim jerarsima koji su u Srbiju došli posle Revolucije ukazna je svaka moguća pomoć. Oni su u Sremskim Karlovcima obrazovali Sinod ruske zagranične crkve i, uz pomoć srpske pravoslavne crkve, organizovali su verski život Rusa u Jugoslaviji i drugim zemljama u kojima su se nastanili ruske izbeglice.
Ruski pravoslavni sveštenici sa višim bogoslovskim obrazovanjem dobili su položaje nastavnika u srpskim bogoslovijama i drugim višim naučnim institucijama. Izvestan broj ruskih monaha pridružili su se bratstvima raznih srpskih manastira, a mnogi ruski sveštenici su postavljeni za parohe srpskih parohija. Ruski stručnjaci su dobili zaposlenja i činove koji su odgovarali njihovom obrazovanju i struci i pri tom nije postojala nikakva diskriminacija. Mladi Rusi koji su želeli da studiraju u srpskim bogoslovijama dobili su stipendije i posle završetka studija rukopolagani su i postavljani su kao parosi srpskih parohija i dobijali su ista prava i prinadležnosti kao i srpski sveštenici. Nije se vršio nikakav pritisak na ruske izbeglice da se asimiliraju. Imali su svoje klubove, crkve, jerarhiju, udruženja i štampu.
Osim moralne potpore i prijateljskog tretmana, Rusi su u Srbiji su dobijali i materijalnu pomoć. Ova pomoć se nije ograničavala samo na Ruse koji su se nastanili u Jugoslaviji, već je slata i onima koji su se nastanili u drugim zemljama. Manastir Svetog Pantelejmona i ruski skitovi na Svetoj Gori bili su u teškoj nevolji i bedi jer nisu imali veze sa Rusijom. Obratili su se srpskoj patrijaršiji za pomoć. Patrijarhat im je izdao dozvolu da mogu povremeno dolaziti u Srbiju i skupljati pomoć i darove po celoj Srbiji.
Odanost srpske crkve ruskoj pravoslavnoj crkvi se ispoljavala na razne načine. Tako je, na primer, na Svepravoslavnom saboru srpska delegacija, koju su sačinjavali episkop Nikolaj (Velimirović) i mitropolit Gavrilo (Dožić), koji je kasnije bio srpski patrijarh, zahtevala da sve važne odluke koje se odnose na pravoslavnu crkvu ne mogu da se donesu bez prisustva predstavnika ruske pravoslavne crkve.
Priliv ruskih emigranata, od kojih su mnogi bili intelektualci i stručnjaci, bio je blagotvoran za Srbiju. Neki eminentni ruski naučnici su doprineli napretku nauke u Srbiji. Obrazovanost i iskustvo ruskih sveštenika su iskorišćeni u administrativnim i liturgijskim oblastima srpske pravoslavne crkve. Divno rusko crkveno pojanje ruskih crkvenih horova u Srbiji imalo je snažan uticaj na crkveno pojanje u srpskim crkvama. Iako je prvobitno zavođenje horskog pojanja počelo u srpskim crkvama u drugoj polovini devetnaestog veka, pod uticajem ruske crkvene muzike, ono je između dva svetska rata u Srbiji postalo opšta praksa. Ova praksa je uvedena i među Srbima raseljenim u Americi, Kanadi i svim drugim zemljama. Veliki broj kompozicija koje se pevaju u srpskim crkvama su kompozicije ruskih kompozitora. Naročito su popularni Bortjanski, Kedrov i Rimski-Korsakov.
Rusko-srpski odnosi za vreme i posle Drugog svetskog rata nisu predmet ovog napisa. Dovoljno je reći da nijedan događaj i nikakve prilike nisu izmenile tradicionalni, vekovima star i delima dokazan prijateljski odnos između ruske pravoslavne crkve i naroda i srpske pravoslavne crkve i naroda.
Što se tiče Hilandara, naučna istraživanja koja su počela u devetnestom veku, u ovom veku su postala mnogo intenzivnija, obimnija, i uspešnija. Srpski, ruski, grčki, nemački i francuski naučnici proučili su detaljno istoriju Hilandara, arhitekturu, crkveno-umetničke predmete, rukopise i štampane knjige, povelje i arhivu uopšte. Duga je lista naučnika koji su proučavali Hilandar i ne možemo je ovde u potpunosti navesti. Pomenućemo samo najznačajnije među njima. O Svetoj Gori uopšte i o Hilandaru posebno pisali su u dvadesetom veku D. Anastasijević, G. Ostrogorski, A. Solovjev, V. Mošin, A. Deroko, N. P. Kondakov, V. Ćorović, V. R. Petković, S. Radojčić, R. Grujić, S. Stanojević, F. Granić, K. V. Hvostova, Ivan Dujčev, R. Novaković, F. Barišić, Miodrag Purković, Đ. Sp. Radojčić, Božidar Kovačević, Đ. Trifunović, Mirjana Živojinović, a među najsitaknutije i najzaslužnije spadaju Dejan Medaković, Vojislav Đurić i prerano preminuli Dimitrije Bogdanović. Što se tiče rukopisa sa neumskom notacijom, u njihovom proučavanju i opisivanju su se istakli Dimitrije Stefanović, Miloš Velimirović, Andrija Jakovljević, i Danica Petrović.
Od neslavenskih naučnika koji su u ovom veku proučavali i pisali o Svetoj Gori i o Hilandaru, pomenućemo L. Petit, K. Lake, F. Nj. Haslucki, A. de Mandiete, I. Mamalakis, H. Brokhaus, F. Doelger, S. P. Lambros, M. Laskaris, P. Hristu, T. Tenekecis, G. Millet, A. Orlandos, F. Fichtner, S. Pelenakidis, M. Sotiriu, L. Huber, L. Krumbacher, M. Mihaelidis, Tachiaos, R. Pope i mnogi drugi.
Treba napomenuti da su mikrofilmovi hilandarskih rukopisa omogućili i ženama naučnicima da proučavaju rukopisno blago Hilandara, koje im inače nije dostupno jer ženama nije dozvoljen pristup na Svetru Goru. Mikrofilmovanje je zapoočela ekipa Srpske akademije nauka i umetnosti u kome je vodeću ulogu imao pokojni Dimitrije Bogdanović.
U pogledu mikrofilmovanja hilandarskih rukopisa i povelja, Arhivski centar za proučavanje slavenskog srednjevekovlja (Prvobitno poznat kao Hilandarski pojekat) pri državnom univerzitetu Ohaja u Kolumbusu, obavio je izvanredno važan zadatak time što je obavio snimanje ne samo svih slavenskih i stotinak grčkih rukopisa, srpskih, ruskih, vlaških i moldavskih povelja u hilandarskoj biblioteci, već i u nekoliko drugih svetogorskih manastira i tridesetak biblioteka u raznim zemljama sveta. Svi ti mikrofilmovi su na raspoloženju naučnicima i zainteresovanima i mogu ih razgledati i proučavati u Hilandarskoj naučnoj biblioteci (Prvobitni naziv Hilandarska soba) u glavnoj biblioteci Državnog univerziteta Ohaja. Mnogim naučnicima iz raznih zemalja Arhivski centar za proučavanje slavenskog srednjevekovlja je omogućio, dodelivši im stipendije, da u Hilandarskoj naučnoj biblioteci proučavaju mikrofilmove hilandarskih i drugih rukopisa. O ovom se detaljnije iznosi u članku o Arhivskom centru i Hilandarskoj naučnoj biblioteci koji se objavljuje u ovom broju "Kalenića".
Zanimljivo je da je Hilandar inspirisao nekoliko pesnika i postao tema bilo njihovih pojedinačnih pesma, kao što je slučaj sa Miodragom Pavlovićem, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem, ili celog ciklusa pesama, što je slučaj sa zbirkom Hilandarski rukopispisca ovih redova.
Važno je istaći da u ovom veku Hilandar nije samo predmet naučnih istraživanja, već je i veoma aktivan vršilac misionarskih poduhvata. Za tu aktivnsot je najzaslužniji neumorni o. Mitrofan (Mišulić). Otkad je zamonašen u Hilandaru, preveo je sa nemačkog i drugih jezika i objavio nekoliko knjiga potrebnih za versko obrazovanje i duhovno napajanje. Njegov divno napisani putopis Sveta Rusija u Sovjetskom Savezu je značajan doprinos poznavanju prilika pod kojima se pravoslavlje održavalo u bivšem Sovjetskom Savezu. Ta knjiga je prevedena i objavljena na nekoliko stranih jezika. Osim toga o. Mitrofan neumorno putuje u razne zemlje gde drži predavanja i govori o Svetoj Gori, Hilandaru, pravoslavlju i svetogorskom monaštvu. Koliko nam je poznato takva predavanja je držao u Austriji, Nemačkoj, Rusiji, Australiji i Srbiji. Kao važno sredstvo hilandarskog misionarenja o. Mitrofan već godinama uređuje i izdaje bilten Hilandar sa člancima svojim i drugih autora. Namena biltena je da osnaži odanost Srba srpstvu i pravoslavlju ma gde se nalazili. Taj bilten dospeva u ruke Srba kako u Srbiji tako i u svim drugim zemljama gde su naseljeni.
Još da napomenemo da u ovom veku stranci, a još više Srbi iz celoga sveta, posećuju Hilandar u većem broju nego ikada ranije. Tu se duhovno osnažuju, tu se sreću Srbi iz Srbije sa onima iz Diaspore,i tu i jedni i drugi prikupljaju snagu i odlučnost da, ma gde se nalazili, ne zaborave svoje srpsko poreklo i ostanu odani pravoslavlju. Tako je Hilandar danas, možda očevidnije nego ikada u prošlosti, izvanredno važna kulturna raskrsnica.
dr Mateja Matejić,
Protojerej-stavrofor
Objavljeno u: Mateja Matejić, Hilandaru hvala, Raška škola, Beograd, 2005:9-60
Beleške
1 Deo teksta ovog članka je preuzet iz predavanja Odnosi između ruske i srpske pravoslavne crkve kroz vekove koje je na engleskom jeziku autor održao u Čikagu na dan 3. septembra 1988, povodom hiljadugodišnjice krštenja Rusije. To predavanje je kasnije objavljeno pod naslovom Relationship Betnjeen the Russian and the Serbian Churches Through Centuries, Columbus,Ohio:The Ohio State University, 1988.
2 Stevan Dimitrijević, Odnošaji pećskih patrijaraha s Rusijom u XVII veku. Glas SKA LVIII,Beograd, 1922, 201.
3 Đorđe Sp. Radojičić, Južnoslovensko-ruske kulturne veze do početka XVIII veka. Zbornik matice srpske za književnost i jezik, XIII/2, 1965, 272
4 Božidar Kovačević, O kulturnim vezama Srba i Rusa, Letopis matice srpske, knj. 360-361,Beograd, 1947, 100.
5 S. Dimitrijević, Odnošaji..., 204.
6 Stevan Dimitrijević, Uzajamne veze između Srba i Rusa u prošlosti, str. 48.
7 isto, 49..
8 isto, 50.
9 isto, 49.
10 isto, 50.
11 S. Novaković, Iskra, 1898, 311-312, po citatu u predgovoru Spisi Svetog Save Vladimira Ćorovića, 1928, str. XLIX.
12 S. Dimitrijević, Uzajamne..., 49.
13 Polni pravoslavni bogoslovski enciklopedičeski slovar, tom II, 1913, 1471-1472, Variorum reprints, 1971.
14 Radojčić, 285.
15 Božidar Kovačević, Crkva i knjiga poslednjih pet vekova,Srpska pravoslavna crkva:1219-1969, Beograd, 1968, 168.
16 Radojčić, 285.
17 Đoko Slijepčević, Istorija srpske crkve, tom I, Minhen, 1962, 404.
18 Radojčić, 285.
19 isto
20 Dimitrijević, Uzajamne veze..., 52
21 Sreten Petković, Sveti Sava u starom ruskom, rumunskom i bugarskjom slikarstvu, Sava Nemanjić - Sveti Sava, Beogard: SANU, 1979, 361.
22 Dimitrijević, Uzajamne...,54
23 isto
24 isto
25 Kovačević, Crkva...,173
26 Dimitrijević, Uzajamne..., 57
27 isto
28 isto, 56
29 Radojčić, 286
30 isto, 290
31 Dimitrijević, Uzajamne..., 58
32 Dušan Kašić, Srpska crkva pod Turcima, Srpska pravoslavna crkva:1219-1969, Beograd, 1968, 152
33 Dimitrijević, Uzajamne..., 61
34 isto
35 isto
36 isto
37 isto
38 Radojčić, 296
39 Milorad Pavić, Rusko-srpske književne veze u doba prosvetiteljstva, Jugoslovenske zemlje i Rusija u XVIII veku, Beograd: SANU, 1986, 263.
40 isto, 266
41 Dimitrijević, Uzajamne..., 61
42 Slijepčević, 412
43 Slijepčević, Istorija srpske crkve, tom II, Minhen, 1986, 86
44 Dimitrijević, Uzajamne..., 69
45 isto
46 isto
47 Mladenović, 298
48 Dimitrijević, Uzajamne..., 69
49 Pavić, 305
50 Mladenović, 298-299
51 isto
52 Nik. Gavrilović, Karlovačka bogoslovija:1794-1920, Sremski Karlovci, 1984, 13
53 Pavić, 269
54 isto, 265-266
55 Danica Petrović, Srpska muzika i rusko-srpske kulturne veze u XVIII veku, Beograd: SANU, 1986, 304
56 Čedomir Denić, Školovanje Srba u Rusiji krajem XVIII veka i odnos sunarodnika prema njima, Jugoslovenske zemlje i Rusija u XVIII veku, Beograd: SANU, 1986, 240
57 isto, 241
58 Pavić, 270
59 isto, 271
60 isto
61 Dimitrijević, Uzajamne..., 65
62 N. I. Hitrova, Černogorci v Rosii vo vtoroj polovine XVIII veka, Jugoslovenske zemlje i Rusija u XVIII veku, Beograd: SANU, 1986, 56
63 Aleksandar Pogodin, Rusko-Srpska bibliografija: 1800-1925, Tom 1-Beograd, 1932, Tom 2 - Beograd , 1936. |
