Manastir Svetog Pantelejmona

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)

Za hram Svetog Pantelejmona u crkvenim knjigama piše da je najupečatljivije monaško stanište na zapadnoj obali Svete Gore. Između 1346. i 1500. godine u manastiru je „najviše bilo grčkih, a odmah za njima i srpskih monaha“. Nema sumnje da je u to vreme Sveti Pantelejmon bio pod pokroviteljstvom srpskih vladara. I vladalo je „opšte uverenje da Pantelejmon pripada Srbima“. Današnji Pantelejmonov manastir je iz temelja podignut krajem XVIII veka.

Pokroviteljstvo cara Dušana naročito je doprinelo materijalnom oporavku manastira, a Dušan mu je za igumana bio odredio učenog inoka Isaiju, koga su Atonci veoma poštovali. Isiaija je u istoriju srpske srednjovekovne kultur ušao prvenstveno kao prevodilac.

Godine 1371. preveo je sa grčkog jezika korpus dela Pseudo-Dionisija Arepoagita (V v. ili početak VI v.), „najviši domet hrišćanskog neoplatonizma“ (S. Averincev), na kome počiva sva vizantijska teologija posle šestog veka, dovršivši svoj prevod u vreme Maričke bitke. Da je Pantelejmon smatran srpskim manastirom, govori i pismo despotice Angeline, udovice srpskog despota Stefana, ruskom knezu Vasiliju Ivanoviču (1503-1533) u kome traži da pod svoju zaštitu uzme manastir „kao njeno dobro“ (Hristu:257).
Ruski kaluđeri su na Atos počeli da pristižu u većem broju tek kada je Rusija zbacila mongolski jaram. Između 1500. i 1740. godine u manastiru je prvi put u bogosluženju preovladao slovenski nad grčkim jezikom, ali je bratija i dalje prolazila kroz velika iskušenja. Manastir je jedno vreme toliko bio ekonomski propao pa je bio oslobođen plaćanja doprinosa svetogorskoj opštini. Kada je učeni kaluđer Vasilije Barski prvi put došao u Rusik, 1725, zatekao je samo dva ruska i dva bugarska monaha, a 1744. samo nekoliko Grka. Dotrajale zgrade, sklone padu, navele su kaluđere da pređu na obalu, gde su sa blagoslovom patrijarha Grigorija V i uz novčanu pomoć vlaškog kneza Kalimaha Aleksandra Skarlata sagradili crkvu i južno manastirsko krilo.

Pored Rusika, deset paraklisa izvan manastirskog kruga, dve kelije u Kareji i još tri na drugim mestima, Sveti Pantelejmon ima još tri zavisna staništa. To su: skit Uspenja Bogorodičinog (poznatiji kao Bogorodica) na istočnoj strani Atosa, u šumovitom kraju, iznad manastira Pantokratora, Nova Tivaida i Hrumica.

Bogorodica je od 1818. godine opštežiteljni skit, u njemu žive bugarski monasi. Pored glavne crkve su i dva paraklisa posvećena Jovanu Rilskom i slovenskim apostolima Ćirilu i Metodiju.

Tivaidu svetogorci zovu i Gurunoskiti, prvo je veće stanište koje se pokloniku ukazuje dok brodom putuje prema manastirskim pristaništima na zapadnoj obali, severno od luke Dafni. Crkva u Tiviadi je ponovo liturgijski oživela, jer su se u njene konake krajem prošlog veka vratili ruski kaluđeri.

Metoh Hrumica je nekad bio hilandarski, jer je na hilandarskom zemljištu. Ovde su Rusi podigli crkvu, bolnicu i još nekoliko velikih zdanja, možda za „neke visokoobrazovne ustanove, namenjene Svetogorcima ali i ljudima iz spoljnjeg sveta“, kako kaže jedan hroničar Svete Gore. Istorijski događaji su omeli da svoje planove ostvare. Čitav metoh je danas pod vinogradima, u Hrumici su najveće plantaže vinove loze na Atosu. I Sava hilandarac piše o Hrumici kao ruskom metohu, mada je on na hilandarskom zemljištu. Ni sadašnji najstariji Hilandarci ne znaju kada je i zašto Hrumica postala Pantelejmonov posed. Kao i još dva metoha, jedan manastira Dionisijata (iznad Monoksilita), drugi Svetog Pavla u istom kraju.

Odnosi Hilandara i Rusije

izvor: www.srpskaistorija.com, Zorica Peleš i Đorđe  Bojanić

Ljubav sviju nas Srba prema Rusiji je do svetostiuzvišena. Pismeni izvori o našim međubratskim vezama odpočinju dosta davno, a krenućemo od Svetog Save, rodonačelnika loze Nemanjića, koji se zamonašio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori Atonskoj. Tamo su započete naše kulturne veze sa Rusijom, gde se uveliko gajila pismenost i nauka.

Najteže vreme u istoriji ruskog naroda, 13. i 14. vek , mi u svojoj istoriji s pravom nazivamo zlatnim dobom. Onda se  začelo naše svesno i prisno slovensko bratstvo s ruskim narodom  i u toku svih daljih međusobnih veza naših  mi smo postupali po onoj narodnoj „brat se bratu u nevolji nađe.“

     Kada je  ruski manastir Sv.Pantelejmnona došao u krajnju pustoš u 13 i 14 veku, lišen svake materijalne pomoći Rusije, koja je u to vreme stenjala pod tatrskim igom, bratska Srbija je pritekla ruskoj braći u pomoć. Logično je bilo da ruski monasi potraže pomoć od Srba, najbližih im po veri i krvi. Srpski gospodari bili su u vreme mongolske vladavine u Rusiji jedini dobrotvori i ktitori ruske atonske obitelji i to skoro do savršenog oslobođenja Rusije.

       U ovom manastiru sačuvano je 16. darodavnih povelja srpskih vladalaca i velikana. Posle velikpg darivanja  ruskog manastira Svetog Pantelejmona od strane  srpskog velikog župana Stefana Nemanje, oca Svetog Save, koji se kasnije zamonašio u Svetoj Gori Atonskoj, kao Simeon,pisani izvori govore da je  i srpski kralj Dragutin darivao crkve i manstire u Rusiji, „jer u toj zemlji Ruskoj imađaše si ljubljenog prijatelja kneza Vasilija“ (Konstantinoviča), unuka Jaroslava Vsevolodoviča.

Kada je prvi srpski car Dušan Silni postao pokrovitelj Svete Gore Atonske, bio je upoznat sa krajnjim siromaštvom ruskog manastira Sv.Pantelejmona i odmah ga je primio  u zaštitu, snabdeo ga  bogatim darovima, dao mu izuzetnu samostalnost i nezavisnst od Prota atonskog.

Kosovski mučenik,  sveti srpski knez Lazar darivao je  carskim poveljama   1380. i 1381.godine  ruskom manastiru Svetog Pantelejmona u Svetoj Gori Atonskoj  crkvu Spasovu u Hvosnu, na Kosmetu , kao i 4.sela.

Uzajamnu vezu srpskog i ruskog naroda pojačali su naši učeni ljudi iz manastira Hilandara, kada je u Srbiji posle cara Dušana počelo nastajati teško vreme. Prvi među njima bio je mitropolit Kiprijan, koji je u Rusiju došao 1373.godine i posle mnogih teškoća, uspevši da ujedini rusku crkvu, stupio je 1390.godine na tron Moskovsk mitropolije. On se u Rusiji pojavio kao ustanovilac crkvenih kanona i manastiorskog poretka, sastavljač žitija i pohvala ruskim svecima i kao pisac istorijskih dela i ujedinilac ruske crkve i države. Neumorno je radio na sjedinjavanju Ruske duhovne i nacionalne snage o čemu svedoči i ruski letopis i Stepenaja knjiga.

Bitka na Kosovu (1389) bila je početak slabljenja snažne srpske srednjevekovne države, sa konačnim padom 1459. godine pod tursku vlast.

         Druga ličnost, koja je odgajana u srpskom duhu , došla iz manastira Hilandara u Rusiju, bio jeGrigorije Camblak, koji je pošao tragom mitropolita Kiprijana.. Rusiju je zadužio velikim brojem književnih dela, u kojoj je napisao veliki broj propovedi i pohvalnih slova. Jedan od pisaca istorije ruske crkve kaže da „u produženju dva stoleća ( 13. i 14. vek) nije bilo u Rusiji ni jednog pisca – propovednika, koji bi se mogao sravniti sa njim po krasnorečju i po unutarnjem dostojanstvu svojih sastava.“

Treći monah, koji je došao oko 1440.godine sa Hilandara u Rusiju, bio je Pahomije Logotet ili Pahomije Serb. On je bio veoma veliko ime među staro-ruskim književnicima i bio je jedan od najplodnijih pisaca stare Rusije. U svojim spisima Pahomije prvi provodi misao o ujedinjenju ruske zemlje sa Moskvom. On je pisac znamenitog ruskog hronografa. Jedan slavista ruski napisao je kako je svojim velikim radom u RusijiPahomije „odužio svoj dug, kako bratskom narodu, koji ga je primio u svoja nedra, tako i ideji bratstva i duhovnog jedinstva između dva rođena slovenska naroda.“

         Svoje veze sa Rusijom Srbija je učvrstila potom  preko svojih dinastija, stupanjem u srodničke veze sa ruskom dinastijom Rurikoviča i tako su dve zemlje ukrstile i svoje krvi.

           [Ivan_3_200]

Kada je veliki ruski knez Ivan III Vasiljevič ostao udovac, oženio se Zoraidom – Zojom, u Moskvi preimenovanom  Sofijom Paleolog, koja je bila unuka Srbina Konstantina  Dejanović i praunuka Teodore Nemanjić. Postala je supruga moskovskog velikog kneza u vremenu, kad je „kao takva moskovskom dvoru najpotrebnija bila.“ Ona je bila ogorčena što je njen suprug Ivan IIIplaćao danak pustinjskim varvarima i ona je prekinula tu zavisnost, rekavši mu: „Zašto slušaš robove svoje i nećeš da ustaneš za čast svoju i veru svoju.“ Ona je tako sarađivala, kao velika kneginja Rusije, na stvaranju jedinstva, nezavisnosti i veličini Rusije. Doprinela je i da njen suprug šalje obilatu pomoć Mitropolitu beogradskom Grigoriju, čije je sedište bilo u manastiru Uspenja Svete Bogorodice, zadužbini Visokog Stevana u Beogradu. Knez je ovom manastiru darivao  („žalovanu“) gramatu, sa kojom je Mitropolit beogradski, kad bude hteo, mogao slati monahe ovog manastira za pomoć.

 Veliki knez Vasilije III Ivanovič, sin Sofije i kneza Ivana  III Vasiljeviča , koji se oženio Jelenom Glinskom, čija je majka Ana bila kćerka  čuvenog srpskog  vojvode  Stevana Jakšića, pomagao je kao i njegovi roditelji Mitropolita beogradskog.

Srpska despotica Angelina Branković ( kasnije smerna monahinja mati Angelina)  poslala je po svom duhovniku Evgeniju dva pisma  knezu Vasiliju III Ivanoviču i u prvom pismu ga moli da joj pošalje 100 dukata, kako bi podigla crkvu u ime Sv.Jovana Zlatoustog  i u njoj sahranila  sv.despota Stevana i svog sina sv.despota Jovana, čije mu šalje „zbori“ ( oružana oprema konjanika) .

U drugom pismu ga moli za pomoć ruskom manastiru Sv.Pantelejmona u Svetoj Gori Atonskoj, podećajući ga da je to „njegova očevina“ i da treba da ga pomogne.

I od tog vremena Rusi su uzeli formalno u zaštitu ovaj manastir.

Knez Vasilije III joj je umesto  100.dukata poslao 160 -samurovih koža i 4.000 koža od veverice. Isto je i beogradskom Mitropolitu Grigoriju za manastir Uspenja Svete Bogorodice poslao pomoć u krznu: 120. samurovih koža i 3.000  koža od veverice i jedan srebrni pehar, da imaju kada se mole Bogu i da tom prilikom spominju njegove roditelje . Krzno je tada bilo izuzetno skupo , a Rusija je bila najbogatija zemlja u krznima i ona je snabdevala ostatak Evrope najskupocenijim krznima.

  [63503204d18160dd6a733e989b70c404_L]

Jelena je rodila velikog ruskog cara Ivana IV Vasiljeviča  (vaspitavan u duhu srpskih običaja) i mi Srbi smo jako ponosni što je on „krv naše krvi“. Veliki uticaj na njegovo vaspitanje, sem majke, koja je rano preminula, imala je njegovabaka Ana, koja mu je razvila ljubav prema srpskom rodu. Bio je ktitor manastira Hilandara, kome je darivao skupocene poklone, a posebno je prelepa jedna zavesa ukrašena biserima i dragim kamenjem, koja se kao svetinja čuva u manstiru.Hilandarci su njega darivali manjim poklonima, kao i ikonama a i  srebrnim prinčevskim krstom Svetog Sav ukrašenog dragim kamenjem.. Car je 1550.godine pisao turskom sulatnu Sulejmanu i molio ga da Srbe sa Hilandara uzme u zaštitu i to je prvi diplomatski akt zastupanja Rusije za nas Srbe. Car je učinio veliko delo i dajući Podvorje manstiru Hilandaru u Moskvi 1566.g. : „Hilandaru  na večni pomenak dvor sa svim pristorjenjima u novom gradu Kitaju, s desne strane Bogojavljanskog manastira pored ustužskog dvora“, kao „početak gospodstva srpskog sv.Save i Simeona, jer se „svi načelnici srpski izgubiše.“

(28)

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)