|
(Sveti Nikola, 6/19. decembar)
Grigorijat - Οσίου Γρηγορίου (Sveti Nikola, 6/19. decembar) – pripada grupi manastira osnovanih u četrnaestom veku na zapadnoj obali, južno od luke Dafni. Uzdiže se na jednoj steni iznad mora, znatno nižoj od one na kojoj se uspinje njemu susedni Dionisijat. Iz ovoga se u Grigorijat može stići uskom, kamenitom stazom za sat, sat i po hoda. Najlakše je, naravno, koristiti brodski prevoz. Pejzaž u pristaništu je potpuno izmenjen u odnosu na onaj od pre tri decenije. U njemu je sada i arhondarik i konak za goste. Legenda veli da je na ovom mestu u antičko doba bio Posejdonov hram. Ne zna se ko su osnivači Grigorijata ni kada je tačno podignut. Naročito su prva dva veka njegova obavijena tamom. Sve što se predanjem sačuvalo, beleži Sava Hilandarac, u devetoj deceniji XIX veka, to je: da je u tom kraju u pećini živeo nekada pustinjak Grigorije, da je osnovao manastir, da je bio Srbin i da su u manastiru prvobitno živeli Srbi a da su ga posle požara napustili ponevši sa sobom mošti svoga zemljaka. Grigorijat je svakako postojao u doba vizantijskog cara Andronika III jer se njegovo ime spominje u spisku svetogorskih manastira tog vremena. U Antonijevom tipiku je od dvadeset pet manastira zauzimao dvadeset drugo mesto. Kao njegov osnivač pominju se Grigorije Sinait i Grigrije iz Sirije, čak i obojica istovremeno. Novija istraživanja kažu da ga je osnovao jedan mlađi Grigorije, učenik Grigorija Sinaita, upravo onaj čije su mošti sačuvane u Srbiji.
Barski je u prvoj polovini HVIII veka dva puta pohodio Svetu Goru i o Grigorijatu ostavio posebnu studiju. On veli da je Grigorijat najmanji među dvadeset manastira. nevelikog prečnika, zapravo da se sastojao od jedne zgrade oblika kružne kule, sa jedinstvenim krovom, na tri ili četiri sprata. U stešnjenoj porti je bila mala crkva, pod krovom zalivenim olovom, a imala je oblik izduženog pravougaonika, sa kupolom bez tambura, oslonjenom na četiri zidana stuba. Unutar zgrada bili su četiri paraklisa, trpezarija, gostinske prostorije, prihvatilište za bolesne, sobe za prijem i osamdeset kelija sa balkonima. Sve je ovo nestalo u požaru od 1761. godine, zajedno sa mnogim dragocenostima. Obnove se prihvatio bivši sabrat Grigorijata Joakim Makrigena, iz Akarnanije, koji je tada kao pustinjak tihovao u Svetoj Ani a manastir je, zahvaljujući prilozima vlaških i moldavskih vladara, kao i darežljivih vernika, već 1783. godine povratio svoj stari izgled. Vremenom se ponovo našao u ozbiljnim dugovima. Godine 1840, odlukom bratstva i patrijarha Antima IV, manastir je postao opštežiteljan a za prvog igumana je izabran Neofit, učenik Teodorita Esfigmenskog. Pod igumanom Simeonom Tripoljski manastir je uspeo da otplati dugove, sagradi nove konake sa severne i zapadne strane i dobije današnji izgled, sa dve porte.
Glavna crkva, posvećena svetom Nikoli, izgrađena je posle požara, i iz vremena gradnje potiče i njen živopis. Oslikali su je majstori iz Kostura, Georgije i Gavrilo. Drveni ikonostas je ukrašen starozavetnim motivima. Priprata je dograđena i oslikana u vreme igumana Neofita (1864), a na njenoj levoj strani je paraklis posvećen prepodobnom Grigoriju, podignut 1851. Grigorijat ima po šest paraklisa unutar i izvan zidina od kojih je onaj na groblju, posvećen Svim svetima, ukrašen freskama 1739. Sem tri staništa u neposrednoj blizini, manastir u Kareji ima šest kelija. U keliji posvećenoj Sretenju Gospodnjem smešteni su Josafeji, u keliji Svetih besrebrenika žive Pahomeji, dok u keliji Svetog Trifuna prebiva manastirski predstavnik. U ovoj keliji je svojevremeno bilo toliko monaha da je imala i igumana.
Među litijskim ikonama koje se čuvaju u katolikonu ističu se Bogorodica Mlekopitateljnica (Galaktotrofusa) i Svevladaraka (Pantanasa). Obe su čudotvorne. Prva spada među retke ikone Bogorodice kako doji malog Hrista, dok je druga kopija drevne Putevoditeljke (Odigitrije) koja bi trebalo, kako se misli, da je uništena prilikom osvajanja Carigarda. Manastir je krajem HV veka kopiju dobio od supruge Stefana Velikog, Grkinje po rođenju, što se vidi iz natpisa: Molitveni prilog najpobožnije gospe Marije Asanine Paleolog, gospodarice nad Moldavijom i Vlaškom.
Među dragocenostima su i delovi moštiju Grigorija Nazijanzina, Grigorija Bogoslova, Dionisija Areopagita, Anastasije Rimske, dva zlatotkana pokrova iz HV i HVII veka. U biblioteci se čuva 297 rukopisnih kodeksa (11 na pergamentu), koje su sve popisali grigorijatski monasi Varlaam i Visarion i tako dovršili posao koji je započeo S. Lambros. Poronađeni su i neki dosad nepoznati. Posebno zaslužuje da se pomene kodeks iz HIV veka koji sadrži jedini postojići tekst Jerminog pastira, kome nedostaje nekoliko listova. Zatim psaltir iz XII veka (kodeks br. 3), a rukopis br. 139 je zapravo itinerer iz 1680, koji sadrži zanimljive minijature s prikazom mesta hodočašća na Svetoj Gori. U arhivi se čuva zbirka zlatopečatnih i drugih povelja, kao i turskih dokumenata od kojih su najstariji jedan suret iz 1429 i vakufnama iz 1561.
Presveta Bogorodica
Na staroj bogorodičinoj ikoni nevelikih dimenzija stoji natpis koji svedoči da je ona dar Blagočestive vladarke Moldavije Marije Paleolog. Ovu ikonu blagočestivo poštuju i slave u manastiru grigorijatu, jer je u dva strašna požara ostala neoštećena. Naročito prvi požar, koji je zahvatio manastir 30. Novembra 1761.godine, bio je toliko katastrofalan, da su manastirska zdanja izgorela skoro do temelja. Ruski monah-putnik Barski opisuje ovu svetu ikonu sledećim rečima: “i tamo na levom stubu nađoh jednu staru ikonu presvete bogorodice, ne veliku, do jednog lakta, sa pozlaćenim vencem i rukama, pred kojom neprestano gori srebrno kandilo, sa sledećim natpisom na grčkom: dar Blagočestive gospe Marije Asanine Paleolog, gospodarice nad Moldavijom i Vlaškom.” Ova sveta bogorodičina ikona nalazi se Sabornom hramu, na severoistočnom stubcu leve pevnice. Potpis blagočestive Marije Paleologine ne nalazi se na samoj ikoni, već na srebrnoj pločici pričvršćenoj na dnu ikone.
(fakti2),(atl.)-ikone
|
Manastiri
